Поред многих фактора, од великог значаја за опстанак средњовековне немањићке Србије била су путовања Саве Српског током свих фаза његовог живота, од монаха до архиепископа.
Растко Немањић је пропутовао већи део ондашњих ромејских, бугарских и медитеранских земаља; стигао је до Палестине и Јерусалима.
Након смрти брата Стефана Првовенчаног (монаха Симона) 1228. године и по ступању Радослава на краљевски престо, Свети Сава је 1229. године кренуо на своје прво путовање у Свету земљу.
Први српски архиепископ је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри и манастир Светог Јована Богослова на Сиону.
Прочитајте и:
Путовање у Свету земљу требало je да задовољи не само Савину личну духовну потребу, да се поклони светим местима, него и потребу цркве. Сава је успео да успостави лични однос са јерусалимским патријархом чиме је ојачан и ауторитет новоосноване аутокефалне Српске цркве.
Доментијан, главни биограф и ученик Светог Саве, забележио је да је на далеким путовањима на Истоку архиепископ Сава даривао манастире и добијао вредне поклоне од црквених великодостојника. На многим светим местима златом је куповао мошти светаца и доносио их у Србију, знајући да ће чудотворне мошти имати заштитну моћ и да ће подићи углед цркве.
На своје последње путовање, које је у државном, дипломатском, верском смислу било најзахтевније, отиснуо се 1233. године. Кренуо је из Жиче на коњу у Стари Град (Будва), одатле бродом до Брендинија (данашњи град Бриндизи). Брод којим је Сава пловио био је жртва гусарског напада, али је успео да се одбрани и да приспе у поменуту луку Бриндизи. Преко Медитерана Свети Сава је стигао до Свете земље, потом на Синај, у Александрију, Каиро, Антиохију.
Из Доментијанових рукописа сазнајемо да је у Александрији посетио тадашњег александријског патријарха, а потом и александријског султана.
Након тога посетио је и Цариград, одакле је преко Црног мора дошао у Месемврију (данашњи Несебар) и у Трново, где је и преминуо 1236. године.