МАНАСТИР Сопоћани крај врела Рашке, саздан шездесетих година 13. века, извор је и узор монументалног сликарства које историчари уметности називају „ренесанса пре ренесансе“.
То је потврђено још пре тачно шест деценија, 1961, када је сопоћански живопис Успења Пресвете Богородице представљен на Светској изложби у Паризу и проглашен на најлепшу фреску средњег века на свету!
– Сопоћанско сликарство је производ најбољих сликара који су у то доба радили у православном свету – говорио је историчар уметности, академик Војислав Ј. Ђурић, захваљујући коме је предивна фреска представљена у Паризу. – Сликарство српских краљевских задужбина и катедрала у 13. веку попуњава, у целини историје византијског сликарства, ону празнину која је настала латинским освајањем Цариграда и разарањем Византије.
У Сопоћане, деценијама, посетиоци стижу са свих континената да виде фреске из 13. века насликане тако да дочаравају дубину простора и пластичне, тродимензионалне, ликове што је поступак који ће се у Европи појавити тек неколико векова касније, у италијанској ренесанси. Сопоћански мајстор био је и претходник „византијске ренесансе Палеолога“, која је после њега почела да враћа античка искуства у ромејску уметност.
– Сопоћани су јединствени, како год их посматрали – каже археолог доцент др Дејан Радичевић. – Сигурно је да су они почетна тачка српског монументалног стила, али све остало је помало мистерија. Не знамо ко је био мајстор фрескописац храма, који је као гробну цркву почео да зида краљ Урош.
Највећа тајна Сопоћана је, ипак, сликарство које је у православни канон уградило античко мајсторство.
– Велики сопоћански сликар био је изванредно обдарен за монументалну композицију, готово свака сцена је масовна, пребогата фигурама, чиме се битно разликује од оних у претходном сликарству – уочио је др Ђурић. – Његово најмонументалније остварење је сцена Успења Богородичиног. Огромних је размера, а свака страна премашује шест метара. Велики сопоћански уметник тежио је да смести фигуре и композиције у простор, што је доследно и спровео: поступком познатим под називом „обрнута перспектива“ дочарава се својеврсна трећа димензија. Посматрачи и верници када год се нађу у храму постају учесници светих догађаја, јер су обухваћени просторношћу. За средњовековног човека морао је овај ефекат имати посебну драж. Дошавши на молитву, он би се одмах нашао у „вишњем Јерусалиму“ у коме бораве свеци и праведници.
Сопоћанско сликарство је од монументалне прозрачне зграде храма створило симбол раја на земљи, указује проф. др Милета Продановић, сликар и писац:
– Дух прожимања два света, толико видљив на Успењу Богородичином, преноси се на цело сликарство сопоћанског наоса. Наративне композиције и нарочито ритмични поредак моћних појединачних фигура на пиластрима пророка, светих ратника, праотаца, епископа и ђакона, стварају утисак да су се сви насликани окупили овде, на једном месту, да присуствују, мистерији претварања вина у крв, да створе „небо на земљи“ и на тренутак омогуће нама, пролазима и невреднима, да осетимо сву снагу обећања садржаног у Исусовој мисији.
Сопоћани, задужбина краља Уроша Првог Великог, званог и Храпави, приказују другачију слику средњовековне Србије од стереотипа земље ратова, спартански скромних и сурових ратника.
– Краљ Урош Први, као оснивач манастира и поручилац уметничких дела, морао је својим захтевима и избором уметника врло много утицати на њихов изглед – наглашавао је академик Ђурић. – Као човек свог времена, вешт и окрутан ратник, спретан дипломата и организатор, образован и покровитељ уметности, задојен традицијом, али и широкогруд према новинама, он је као утемељивач своје велике задужбине сигурно желео да она буде изнад свих које су пре ње биле подигнуте. И у томе је успео.
ОСОБЕНИ ВЕСНИЦИ ПРЕПОРОДА
СОПОЋАНИ су у тој мери особени по духу и стилу, а типични само за 13. век, да је у њима, као и у свим делима великих твораца, једино могуће наслутити оно што ће доцније доћи, у овом случају оно што ће, прерађено, касније представљати обележја сликарства епохе Палеолога – говорио је Војислав Ј. Ђурић. – Фреске у Цркви светих апостола у Пећкој патријаршији, око 1260, и Сопоћанима, око 1265, представљају врхунце монументалног и пластичног стила 13. века.
ИЗВОРnovosti