Манастир Сретење Господње се налази на заравни испод врха Овчара, на изворишту Короњског потока, уздигнут је у мањој долини под врхом западне стране планине Овчар, на око 800 метара надморске висине.
Није поуздано утврђено када је овај манастир грађен. Судећи по неким архитектонским решењима старе манастирске цркве, сачуваној крстионици и једној розети, претпоставља се да је постојао у XВИ веку.
Први писани помен о овом манастиру сачуван је у једном рукописном јеванђељу из 1571. године. Храм је живописан 1844. године у време ужичког епископа Нићифора Максимовића и књаза Александра Карађорђевића. Манастирска слава је Сретење, 15. фебруар. По предању настао је тако што је са врха Овчара бачена круна и тамо где је пала ту се градила црква.
За време велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевичем манастир је опустошен и дуго је био напуштен. Прву обнову манастира урадио је монах Никифор 1818. г. где је и сахрањен 1853. г. као велики обновитељ и ктитор манастира.
Он је 1845. године започео изградњу два конака. Мањи је сачуван, а већи у коме се налазила и соба за епископа срушен је 1941. године бомбардовањем од стране немачких авиона. У већем конаку налазила се и манастирска библиотека, која је тешко страдала.
На позив Никифора Максимовића, 1844. године молери Живко Павловић и Никола Јанковић исликали су у манастирској цркви две веће уметничке целине.
Павловић је осликао зидове олтарског простора и наоса, али и иконе за иконостас, а Јанковић је фрескама украсио зидове припрате. У манастирској ризници чувају се: бакрорезна плоча из 1845. године, метални путир из XВИИИ-XИX века, јеванђеље оковано и лепо украшено, штампано у Москви 1814. године, портрет Никифора Максимовића.
Иконе у цркви су релативно очуване. Јединствен је и зидани иконостас који се не може наћи ни у једној цркви у околини а и у другим веома ретко.
У новије време дограђена је капела и нови конак.
Манастир је женски са 17 сестара и активан је.