Слава: Хришћанска традиција као симбол православних Срба. Вековима свака српска породица обележава крсну славу
КРСНА слава је заштитни знак Срба. Вековима свака српска породица обележава крсну славу, крсно име и свеца који је штити током целе године. У тренутку када домаћин куће окружен најближима, крстећи се пали славску свећу, домом провејава и дух свих претходних генерација које су исто то чиниле и истом се свецу молиле на тај дан. Традиција и вера спајају прошлост и садашњост, укућане повезују чврстим нитима уз крсну славу као аманет и будућим генерацијама.
У славу Бога и предака узносе се и дарови – жито, вино и славски колач. Срби славе више од 80 крсних слава, а Свети Никола је светитељ који бди над највише православних породица у Србији, Црној Гори, Републици Српској и свим другим крајевима где живи српски народ. Домаћин куће обавезно иде у цркву, у неким крајевима се слава дочекује тако што се иде на вечерњу службу уочи свеца, када свештеник износи икону за наредни дан, а након тога се прво у кругу породице организује повечерје уз свечану трпезу, а сутрадан се свечано прославља светац који је заштитник куће. Већина савремених српских домаћина иде на јутарњу службу на дан славе, носећи у цркву колач и жито, а у мањим местима свештеник долази у кућу свечара да пре славског ручка заједно са домаћином пресече колач и изговори молитву пред иконом свеца.
Прочитајте и:
ОВО МОРА ДА ЗНА СВАKИ СРБИН: Kако се преноси крсна слава са оца на сина?
Крсно име сматра се делом српског националог идентитета и заоставштином предака, а преноси се по мушкој линији, са оца на сина. У случају породице са више синова, да се породица и гости не би делили, црква је саветовала да након смрти домаћина славу узме само један син (углавном најстарији), ако домаћин има само ћерке, онда славу преузима зет кћерке која живи у кући са родитељима или један од унука, сестрић, синовац. Зато се и данас, након много векова, на основу крсне славе може закључити које породице са истим презименима потичу од истог претка.
Иако је у питању верски и породични празник, крсна слава има и саборни карактер. Као у пасхалном слављу код Јевреја и код Срба посебан значај има неочекивани и незвани гост или путник намерник, а сматра се великим грехом да се на дан кућног свеца не угости свако ко закуца на врата дома. Штавише, изненадни гост се сматра божјим благословом, без обзира на његово порекло, чак и вероисповест.
Крсна слава, као икона најраније хришћанске традиције из апостолског доба, постоји само код Срба. Ову хришћанску традицију не познаје ни католички и протестантски запад, али ни друге православне земље. Посебан чин током славе је подизање чаше уз здравицу, обредно сечење колача уз преливање вином и окретање врховима прстију од стране свих чланова породице. Том приликом се изговарају молитве за здравље и напредак куће и породице.
ДИЗАЊЕ СЛАВЕ
У НЕКИМ крајевима се само носи жито у цркву на освећење, а домаћин реже и ломи колач код куће са најближима. Тај обред се у народу назива „дизање славе“. Сви присутни се окупе око стола на коме је славски колач, жито, свећа и вино у чаши, мушкарци поскидају капе, и устану. Домаћин се прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави, целива славску свећу и упали је. Онда долибаша, гост који стоји у предњем челу, обично старији и отменији гост, прекрсти се, окади икону, колач, жито, свећу и домаћина, предаје му кадионицу, који окади све присутне који се како кога кади клањају и побожно крсте.
РЕЗАЊЕ КОЛАЧА И ОСВЕЋЕЊЕ ЖИТА
СЛАВСКИ колач и жито се на дан славе доносе у цркву на освећење. Уколико свештеник долази у кућу, онда он освећује жито и реже славски колач заједно са члановима породице пред иконом. Када свештеник исече колач и прелије вином, сви укућани на челу са домаћином учествују у окретању славског колача уз певање црквених песама и изговарање молитава. Потом свештеник ломи колач са домаћином. Ако се колач окреће и ломи ван стола, домаћица на под простире мањи бели чаршав или већу салвету да би покупила сваку мрву од колача.