Овај натпис представља похвалу песму, написану у форми апострофе, и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки ођеци витешке епике. Натпис је био уклесан у каменом стубу, који је после Ангорске битке био постављен на Газиместану, попришту битке.
Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз споменик на Газиместану.
Ти што пролазиш кроз српску земљу, био ти странац или из наше земље, ко било да си, када дођеш на ово поље-оно се Косово зове, Свуд ћеш видети мноштво костију људских, и уз њих мене од камена у облику крста, гробног мрамора, где уз те кости стојим, немој проћи да ме не погледаш као ствар безвредну и ништавну, него те молим приђи ми ближе, брате, и проучи речи које на мени видиш, па ћеш разумети из код узрока, како и зашто ту стојим.
Прочитајте и:
ПОКС: Црна Гора да врати једину преосталу српску круну Немањића
И истину ти кажем, као да ће ти жив човек говорити , све што се збило, тачно ћу ти рећи. Овде је некада био велики самодржац дивота ове земље, српски владалац, Лазар, велики кнез, праве вере најтврђи стуб, пучина памети, дубина мудрости,огњени ум, бранитељ странаца намерника, хранитељ гладних, милостив сиротињи, утешитељ благи ожалошћених.
Он је волео све што Христос хоће. Сам од своје воље је хтео, и с њиме од њега вођена војска безбројна, добрих, храбрих јунака, светлих као сјајне звезде, красних као шарено цвеће на ливади, одевених у злато и драго камење, на добрим коњима златом оседланих, јахали су ти дивни витези. Њих племените и славне , као добар пастир и мудар вођа разумних јагањаца, повео их је да хришћански умру, да приме венац небеске славе.
Сложно се безбројни војници, заједно с добрим и великим господином, храбри као прави хришћани, као у дворану красну на најлепшу гозбу, устремише на непријатеља. И згазише истинску змију, умртвише дивљега звера, великога непријатеља, насуту алу паклену, Мурата и његовог сина, пород аспиде и змије, штенад звера и аждаје, и с њима још многе и многе. О чудне судбине од Бога!
Јунака мученика заробише, неверничке агаренске руке, венац мученички срећно доби, велики кез Лазар, постаде мученик хришћански и не посече га нико други, браћо, него рука убице, сина Муратовог.
Све ово се сврши године 6897. од срворења света (1389), птнаестог дана месеца јунија, у уторник, да ли шестог или седмог сата-то не знам-Бог зна.
