Душанов законик донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 20. маја 1349. године у Скопљу.
Душанов законик је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Усвојен је са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и пођеднако за све поданике.
Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт.
Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). Душанов законик је садржао 201 члан, али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана.
Према овом Законику, нико не сме да се жени без благослова свог духовника, а уколико се то учини “такви да се раставе”. Не само да су законом уређивани брачни, већ и сексуални односи, него се кажњавала и “блуд међу супружницима”.
- Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обема руке одсеку и нос сареже.
- И који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке одсеку и нос сареже, а ако себар узме властелинку силом, да се обеси, а ако своју другу узме силом, да му се обе руке одсеку и нос сареже.
- Ако властелин, или властелинчић, опује себра, да плати сто препера, ако ли себар опсује властелина, или властелинчића, да плати сто перпера и да се осмуди.
- Kо се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу.
- Пијаница откуда иде и озледи кога, или посече, или окрвави, а не убије, таквому пијаници да се око ископа, и рука одсече; ако ли у пијанству што подере или капу скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију са сто штапова и да се баци у тамницу, и потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти.
- Ако се где деси коме било госту или трговцу или калуђеру, те му узме што отимачина, или лопов или каква била неприлика, сви такви нека дођу царству ми, да им плати царство ми, што буду изгубили, а царство ми да тражи кефалије и властелу којима буде пут предан и страже поверене. И сваки гост, и трговац, и Латинин, да дође првим стражама, са свим што има и носи, да га стража стражи предаје са свим; ако ли се догоди те што изгуби, нека буде порота, што рекну веродостојни људи по души да су изгубили с оним поротницима, то да им плате кефалије и страже.
Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), а српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века.
Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.
