Војвода Степа Степановић је у дуго заслужену пензију отишао две године после величанственог пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата.
Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у Великом рату – Церску битку, постао тек други човек који је у Србији добио чин војводе. И како то обично бива, била је реч о изузетно скромном човеку који није много марио ни за похвале ни за одликовања и који је, у мирнодопском периоду, много више волео свој дом у Чачку него дворске балове и пријеме. Из његовог послератног живота, остала је забележена и ова прича.
Војвода Степа Степановић је у дуго заслужену пензију отишао две године после величанственог пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата.
Прочитајте и:
Србија је још давне 1936. била испред Европе: Многи су управо код нас долазили да виде ову атракцију
Осим породичне куће у Кумодражу, где су му браћа живела и бавила се земљорадњом, војвода није поседовао никакву другу имовину. Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.
Савременици су забележили да Степа Степановић није трпео било какве повластице. Живео је и радио под паролом „отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа“. Онда можда ни не чуди прича коју је пре неколико година испричала Ивана Лучић, докторка у пензији из Београда и праунука војводе Степановића.
Када је коначно дошло време да оде у дуго заслужену пензију, Степа Степановић је тражио да му држава поклони само једно – његову остарелу кобилу Вилу.
Био је то коњ на којем је војвода учествовао у многим биткама и војним походима и још за време Степиног службовања је била стара, оронула и предвиђена за одстрел. Степа Степановић то никако није хтео да дозволи.
Како би спасао кобилу тражио је да она буде његов поклон поводом одласка у пензију и, уз много чуђења и превртања очију од стране млађих колега, војвода је на крају истерао своје.
Вила је још дуго година живела крај Степе на његовом имању у Чачку. На крају, иако потпуно слепа, надживела је војводу.
Када је Степа Степановић преминуо 27. априла 1929. године управо она је вукла кола са ковчегом у коме је било тело Степе Степановића до гроба и тако га испратила у погребној поворци на вечни починак