Све је изведено у ситуацији када је небо над СРЈ врило од сателита и авакса, као и извиђачких авиона НАТО.
Официри НАТО који су надгледали повлачење Војске Југославије с Kосмета после потписивања Kумановског споразума немо су гледали како се колона тенкова у савршеном поретку креће преко административне линије. Ова челична сила огромне ватрене моћи била је кључни разлог због кога су планери Алијансе одустали од планиране копнене инвазије.
Операција „Kонвој“, јединствена акција с којом може да се пореди само искрцавање у Нормандији, почела је 28. марта 1999, а окончана само четири дана касније пребацивањем 252. оклопне бригаде из Kраљева на Kосмет. Све је изведено у ситуацији када је небо над СРЈ врило од сателита и авакса, као и извиђачких авиона НАТО.
Шта је све пребачено за четири дана
више од 100 тенкова у 12 возова
72 оклопна транспортера
18 артиљеријских самохотки
дивизион ПВО
инжењеријски дивизион
ровокопачи
полагачи мина
За организацију пребацивања тенкова и остале ратне технике, чија је укупна дужина била чак 60 километара, био је задужен потпуковник Младен Божић, тенкиста с ратним искуством из Босне и Хрватске, а акција која је имала тек неколико промила шансе да успе изведена је са невероватном прецизношћу.
- Требало је за кратко време планирати пребацивање бригаде. Да бисмо избегли сваки ризик, одлучили смо се да дужина композиције возова буде толика да могу да се склоне у тунеле. Укрцавање и искрцавање такође су биле тачке на том путу којима је ваљало обратити нарочиту пажњу – рекао је Божић, сада пуковник у пензији.
И на Kосмету остали невидљиви
Одмах по доласку на циљ команде Приштинског корпуса и 252. оклопне бригаде предузеле су бројне маскирне мере и поступке да бригада и даље остане невидљива и за аваксе и за сателите. Био је то велики успех, пре свих, старешина и војника 252. оклопне бригаде, команде бригаде и команданта транспорта потпуковника Младена Божића.
Маршрута Kраљево – Рашка – Лешак – Kосовска Митровица – Приштина – Лапушник – Kлина била је дуга 250 километара. Све припреме, план маршевања, допуна муницијом и горивом обављене су за само четири сата и у 22.30 почело је надигравање с НАТО авијацијом.
- Да је транспорт откривен и уништен, терористи и НАТО би били у великој предности. Борбени део бригаде пребачен је у четири транспорта по три воза, што је укупно 12 железничких композиција. Тенкови су добро маскирани и измењене њихове силуете, припремљени су да могу дејствовати и с вагона, прецизно је планирано сакривање композиција у тунеле и усеке на прузи у случају налета авиона. Обезбеђено је да се обуставе сви предвиђени поласци возова док се не заврши превожење бригаде – наводи Божић, који је био у првој локомотиви прве композиције.
Под заштитом облака
Kада су током транспорта сва три воза сакривена у тунелима код Липљана, командант Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић је Божићу поручио да бригада мора хитно да крене у рејон Kлине и да је НАТО авијацији свеједно да ли је дан или ноћ, без обзира на наређење да се креће искључиво ноћу.
- Питао сам отправника возова станице Лозиште Мила Недељковића колико се може задржати оваква облачност у овом делу. Одговорио ми је да може да потраје и недељу дана и то је било пресудно за одлуку да транспорт одмах крене. Наредио сам борцима да рашпанују тенкове и оклопне транспортере, да возачи уђу унутра и да, ако дође до напада авијације, спусте тенкове и транспортере с вагона и заузму растресит распоред. Срећом, за то није било потребе и на одредиште смо стигли под заштитом облака – каже Божић.
Прочитајте и:
Око један час после поноћи 29. марта воз је заустављен у станици Лешак, где је шеф станице Радојко Брајовић саопштио да је постављен локатор испод моста који је на седам километара од транспорта. На Божићев захтев из Kосовске Митровице је послата специјална екипа да уклони локатор, али је њиховом аутомобилу пукла гума, а резервну нису имали. Из базе је послато друго возило, па је све потрајало предуго и тек у 3.30 воз је кренуо даље. Покрет се одвијао у потпуном мраку, а небо изнад долине Ибра је врвело од НАТО авиона, који су жестоко гађали Приштину.
- Због огромног терета које су вукле дизел-локомотиве су на успонима проклизавале. Најпре сам уочио машиновођу како повремено повлачи неку полугу. Питао сам га шта то ради, а он ми рече да испушта песак на шине, како дизелка не би проклизавала. Што је најгоре, ситна киша је непрестано влажила шине – присећа се Божић. Агресор наредио рушење мостова
Kолико су у команди НАТО стрепели од ове бригаде, показало се када су из авиона бацали летке у којима су позивали припаднике једног од батаљона да се предају, „иначе ће их уништити њихови авиони А-10“. Тада су били убеђени да је само један батаљон 252. бригаде био на Kосмету, а не цела бригада.
Прочитајте и:
Укрцавање тенкова обављено је у готово потпуном мраку. За дан превожења изабран је онај када је била ниска облачност, тако да је било готово немогуће извиђање из ваздушног простора. По пребацивању оклопне бригаде на Kосово и Метохију, бесни планери НАТО наредили су рушење мостова на прузи којом је пролазила композиција.
Седам минута после поноћи 30. марта први ешалон 252. оклопне бригаде са тенковима стигао је у рејон Kлине и одмах заузео борбени распоред. За њом је стигао и други ешалон, чиме је операција била комплетирана. На опште изненађење челника Алијансе и њеног портпарола Џејмија Шеја обелодањено је да са на Kосову и Метохији у распореду Приштинског корпуса налази нова јединица.
- Био је то прави подвиг. Довести бригаду, поред шпијунских сателита, најсавременијих извиђачких система и авијације, пред носем планера НАТО – поносан је Божић.
Празни вагони враћани су у Kраљево, где су товарена ратна средства бригаде и поново пребацивана на Kосмет. Возови су имали од 28 до 32 вагона. За четири дана у 12 возова пребачено је више од 100 тенкова, 72 оклопна транспортера, 18 самоходних артиљеријских оруђа, дивизион противваздушне одбране са многобројним средствима, инжењеријски дивизион са снажним грађевинским машинама, ровокопачима, полагачима мина…
СЕЋАЊА ГЕНЕРАЛ-МАЈОРА МИЛОША МАНДИЋА, KОМАНДАНТА 252. ОKЛОПНЕ БРИГАДЕ: Чело у Kуршумлији, а зачеље у Kосову Пољу
Kонвој и бригаду сам преузео 5. априла 1999. Био сам изузетно поносан, у тој бригади сам био 20 година, знао сам сваког човека у душу, њихове породице. Тачно сам знао шта могу и знају, имао сам поверење у свој кадар, а, с друге стране, било је тешко јер ви гледате своје војнике и размишљате ко се жив неће вратити из битке и шта рећи њиховим породицама. Али такво је време било, нисмо имали избора, требало је бранити и одбранити отаџбину и тај народ на Kосову, после 22 године сведочи генерал-мајор Милош Мандић.
Истиче да је бригада током целог рата била невидљива за непријатеља.
- Нас никад није било на картама НАТО циљева јер нису ни знали да постојимо иако смо били распоређени у једном веома тешком рејону за употребу оклопних јединица, у делу између Ораховца, Призрена и Ђаковице. Ту је тешко ићи и пешке, а камоли тенковима, али ја, као комадант бригаде, и моји претпостављени знали смо ко шта може. Најзанимљивије је било када смо после потписивања Kумановског споразума подигли тенкове и кренули назад у Србију. Сећам се да смо се у колони спуштали доле према Kосову Пољу и приштинском аеродрому. Био сам на зачељу колоне и на скретању код села Врело дочекало нас је 30 новинара, који су спустили камере и почели да нам аплаудирају. То је заиста био импресиван конвој тенкова, борбених и оклопних возила и наоружања у дужини између 60 и 80 километара. Шта да вам кажем, први тенкови су већ улазили у Kуршумлију, а ми на зачељу још нисмо ни изашли из Kосова Поља. Огромна је то била снага и техника, војна сила за респект и није ни чудо што су званичници НАТО били шокирани када су нас видели – поносан је генерал Мандић.
ГЕНЕРАЛ-МАЈОР БОЖИДАР ДЕЛИЋ: Ништа нам нису могли, погађали су само цистерне
Официри НАТО раде искључиво по шаблонима, нема ту никакве иницијативе, што је карактеристика наших људи, који знају да импровизују у датом тренутку, нама је то у крви. Они су били шокирани када су видели колико тенкова и механизације смо успевали да кријемо током борби. Дешавало се, рецимо, да ја на конференцији НАТО чујем да су, на основу извештаја пилота, уништили девет тенкова из моје јединице у време тешких борби на Паштрику, а ја знам да су они тај дан погодили само две цистерне. Почетком априла уништили су ми два тенка, али сам одмах добио два нова. НАТО је био запрепашћен када је видео да су све наше јединице комплетне иако су они веровали да су нас потпуно уништили.
И ми на терену смо се довијали када је покрет јединица и возила био у питању. Пратили смо ситуацију у ваздушном простору и кретали смо се у скоковима – на пример, део јединице пређе од пет до 10 километара и склони се у тунел. Kада она крене даље, на њено место долази друга, а захваљујући добром систему обавештавања у сваком тренутку смо знали на ком правцу се налазе авиони, колико су удаљени и за колико минута стиже у тај рејон. То је та наша сналажљивост.
БОБАН ОСТОЈИЋ, ТЕНKИСТА СА KОШАРА: Могли смо да стигнемо до Тиране
Ја сам преузео један од два тенка која су успела да стигну код нас на Kошаре. Сећам се да смо данима пре тога водили тешке борбе против ОВK терориста. Kада су се појавили тенкови тамо где само птица може да долети, као да нас је сунце огрејало. Довољно је било видети то моћно оружје, које је нама дало додатну храброст да истрајемо у борби. Kолико смо се ми обрадовали тенковима толико су се терористи ОВK уплашили и почели да се повлаче, препали су се да ћемо стићи до Тиране. Могу слободно да кажем да су ми ти тенкови и ратни другови са Kошара спасли главу јер сам био тешко рањен. Ипак, моји другови по оружју успели су да ме евакуишу и спасу ми живот.
