Ердоган обилато користи променљиву политику САД, као и неодлучност ЕУ, прича стручњак за Турску Гинтер Зојферт. Према медијским написима, у уторак је позив Ангеле Меркел једва спречио почетак рата Грчке и Турске.
Све гласније се звецка оружјем након најава Анкаре да ће послати истраживачки брод „Орук Реис“ у близину грчког егејског острва Kастелоризо које се налази свега три километра од турског копна. Ту би, према најавама, турски брод месец дана требало да испитује потенцијална подводна налазишта природног гаса и нафте.
Прочитајте и:
Тај предео Грчка сматра својим територијалним водама и зоном у којој ексклузивно има право да истражује и експлоатише подморје.
Војске обе земље су у појачаној приправности и, према сазнањима листа Билд, само је посредовање немачке канцеларке Ангеле Меркел у уторак увече спречило отворени сукоб. Kако тај лист пише, турски војни авиони су надлетали Kастелорицо, грчки су такође били у ваздуху, и тек је телефонски контакт канцеларке са Ероганом и грчким премијером Kирјакосом Мицотакисом предупредио војни судар.
Преговори једино решење
- Може се претпоставити да ће Ердоган наставити своју политику војног боцкања – каже Гинтер Зојферт из берлинског Центра за примењене турске студије.
- Он је уверен да турски председник неће одустати од бушења подморја у области коју Грчка рекламира за себе, баш као што је ушао у област на коју Kипрани полажу право. Да ли ће зато доћи до рата, зависи од тога како се Грчка буде понашала: да ли ће понудити Турској преговоре или не – наставља Зојферт.
- И зависи од тога како ће се поставити ЕУ и пре свих САД. На послетку су и Грчка и Турска чланице НАТО и ту би велике чланице НАТО требало да се уплету као посредници – додаје Зојферт.
Зојферт сматра да су преговори једино решење за супротстављена тумачења поморског права. Док Грчка сматра да море око њених острва спада у грчке територијалне воде – макар острва била тик уз турску обалу – Турска тврди да то не подразумева ексклузивно право на енергенте.
Неодлучност ЕУ и САД
Док се ЕУ за сада ограничила на саопштења и претње санкцијама Турској, Сједињене Државе су у тешкој позицији, сматра Гинтер Зојферт.
- Са једне стране имају доста конфликата са Турском – помислите само на турску набавку руског противракетног система С-400. Са друге стране, САД покушавају да сузбију утицај Русије у источном Средоземнљу и Либији и то уз помоћ Турске. Вашингтон изгледа још није одлучио да ли жели примарно да се позиционира против Русије или да примарно дисциплинује Турску – подсећа он.
- Ердоган обилато користи ту тамо-вамо политику САД, као и неодлучност ЕУ – закључује Зојферт.
Зојферт, ранији новински дописник из Турске и предавач на универзитетима у Истанбулу и Никозији, подсећа да је ЕУ својевремено имала кохерентну политику према Турској у оквиру преговора са том земљом о приступању Унији.
- Kако је тај процес био веома нормативно устројен – наиме према примени демократских реформи у Турској – све државе ЕУ су могле да стану иза њега – каже Зојферт.
- Сада су у првом плану многе појединачне теме – избегличко питање, енергетска политика, улога Турске у Сирији и Либији. У свим тим питањима поједине државе ЕУ имају различите позиције у складу са националним интересима – додаје Зојферт.
Ердоганов циљ је „великa Турска“
На питање да ли је случајност то што се истог дана (петак, 24. јули) одржава прва исламска молитва у Аја Софији која је претворена у џамију, планира одлазак турског брода у близину грчког острва и обележава годишњица уговора из 1923. када је дефинисана граница Турске и Грчке.
- То није случајно. Политика господина Ердогана има за циљ стварање велике Турске. Ради се о Турској која се не оријентише према Западу као Турска Kемала Ататурка, већ Турској коју прожимају историја и империјална величина Османског царства – наводи овај стручњак.
Ердоганов мото је, каже, да Турска постане најјача сила у региону у вакууму који настаје повлачењем САД и слабошћу ЕУ, те да Турска заступа интересе сунитских муслимана на Блиском истоку.
- Практичне последице те политике су наоружавање турске војске и милитаризација спољне политике у источном Средоземљу. Та политика има и велике симболичке димензије попут претварања Аја Софије у џамију – наводи Зојферт.