Прича се да је Синан паша дошао Цариградским друмом (данас Смедеревски пут), да спали Савине мошти.
Посмртни остаци Светог Саве, једног од највећих српских светитеља, првог архиепископа СПЦ, биле су сахрањене у манастиру Милешева. Међутим, након једног устанка Срба против Турака, тадашњи Синан паша је рекао да се мошти пребаце у Београд и тамо спале, за казну. То је и учињено пре тачно 427 година, на данашњи дан, 1594. године.
Испоставља се да се на месту на којем је данас храм Светог Саве на Врачару десило поменуто спаљивање, јер у списима стоји да су мошти изгореле на брду Врачар. Али, у то време, Врачар није био толико велики и сматрало се да је то место где је Свети Сава спаљен заправо – данашњи Ташмајдански парк.
Тамо где је сада храм налазила се, наводно, мочвара, а на Славији се некада пецало, јер је ту била бара. Прича се да је Синан паша дошао Цариградским друмом (данас Смедеревски пут), да спали Савине мошти.
Синан је хтео да спали кости на што већем месту, како би што више грађана могло да види ломачу и затраши их, и управо је то место било центар свега, одакле се све могло видети.
Прочитајте и:
Ипак, почетком 19. века Глигорије Возаревић, човек који је најзаслужнији за оснивање Народне библиотеке, мислио је да је пронашао место спаљивања, јер је на периферији нашао непознати дрвени крст. Заменио га је новим 1874, а цео крај је добио назив „Возарев крст“. Данас се тај крај зове Црвени крст.
Али, ту није крај приче, јер је Одбор за подизање храма Светог Саве одлучио да се објекат подигне на врху Врачара, где се сада налази највећа православна светиња на Балкану, верујући да су ти спаљене мошти, јер се и одатле види добар део Београда.
Шта је права истина, можда никад нећемо ни сазнати, али треба имати на уму да је током 19. века Ташмајдан био градско гробље, где је кнез Милош и направио цркву, недалеко од места спаљивања, познатију данас као црква Светог Марка, посвећену свом сину Марку.
Овим поводом, на дан спаљивања моштију Светог Саве, помолите се свецу овим речима:
- Велики украсе међу Светитељима, Богомудри оце Саво, молимо ти се, ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо ти: не остави децу своју, оче, него свагда буди с нама, као што си обећао, да те и ми по дужности славимо, да те величамо, да прослављамо величину и силу твоју, и да ти принесемо достојну песму, кличући и говорећи: тебе величамо, Светитељу, тебе славимо, Светилниче, теби се клањамо, оче Саво, моли, молимо ти се, да се спасу они који славе Свети Спомен твој. АМИН.
