Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС.
Мали хероj jе данас заборављен, до сеоског гробља гдjе jе сахрањен може се доћи само пjешице, шумским путем, а ни jедна институциjа ниjе се никада сjетила да ода дужну пошту дjечаку коjи jе живот уградио у темеље Републике Српске.
Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли.
Споменко Гостић jе, сjећаjу се риjетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невjероватно храбар, вриjедан и способан за своjе године. Ништа му ниjе билом тешко, знао jе послушати сваког, и осjећао се пуноправним борцем ВРС, чак jе и униформу носио. Углавном jе носио храну борцима на линиjу, коњским колима коjима jе вjешто управљао и jедном jе чак налетио на минуали jе том приликом остао неповриjеђен.
Прочитајте и:
Иво Андрић: Албанију би требало поделити, узимање Скадра је од велике важности
Краjем 1992. Споменко се поjавио и на телевизиjи, jер jе репортеру РТС искрено и непосредно испричао своjу причу. На исповиjест сирочета коjе jе силом прилика постало ратник, реаговала jе породица Срба коjа jе из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ.
Понудили су Споменку да иде с њима Париз, да га усвоjе, одгоjе, помогну да се спаси рата. Момак jе одбио с риjечима :”Нећу да будем дезертер и да остављам своj народ кад jе наjгоре. Бићу овдjе до краjа, док не дочекамо мири и слободу, а онда, видjећемо”.
Споменко Гостић погинуо jе 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са неприjатељског положаjа на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мjесту погинуло jе jош шест његових другова.
Данас се готово нико не сjећа малог хероjа из Јовића. Посмртно jе одликован Медаљом заслуга за народ, и то jе све. Дjеца у школама Републике Српске не знаjу за свог храброг вршњака, ниjедна улица не носи његово име. У Јовиће се нико никада ниjе вратио, а гробље опустjелог села криjе хумке 15-годишњег хероjа, његове маjке, баке, и сjећања коjа су остала иза ове тужне приче.
Извор текста: БН ТЕЛЕВИЗИЈА
Извор видеa: YOU TUBE