Засигурно највеличанственија битка српског народа у времену у којем живимо је свакако битка која се одиграла на Кошарама 1999. године. О овој бици, али и о другим темама смо разговарали са господином Љубинком Ђурковићем – командантом одбране Кошара.
С обзиром на неколико пројеката покренутих у последње време – филм Слађане Зарић о Кошарама и нови играни филм о овој великој бици, како видите културу сећања код нас Срба?
Оно што је карактеристично за нас Србе јесте да сви кажу како смо кратког памћења, међутим, када се помену Кошаре, то се не може рећи, зато што су Кошаре заживеле у српском бићу, идентитету, српској младости. Код сваког српског домаћина када се спомену Кошаре, они са достојанством скоро да устану на помен те речи, јер знају да она симболизује витештво, јунаштво и херојство тих младих бораца – подофицира и официра који су, превасходно дали живот за слободу отаџбине, а потом оставили својим поколењима оно чега се сигурно неће постидети већ бити поносни током целе наступајуће историје.
Како Слађана Зарић тако и продуценти филма и режисер играног филма, они су хтели да дочарају ту величанствену битку, али бојим се да су помешали своје улоге… Слађана Зарић је снимила документарно-играни филм и приказала је Кошара у њеном најбољем светлу, али је изостало пуно аргументације које су окарактерисале Кошаре. Међутим грађани Србије као и сви Срби на нашем етничком простору су прихватили са великим пијететом овај приказ жртвовања тих бораца за слободу и за српство, за веру и за светиње.
Нови играни филм би требало да окарактерише, не у пропагандном смислу, већ да прикаже са једног уметничког аспекта како би остало будућим поколењима оно најсветлије за шта су се ти јунаци дивовске храбрости борили и изборили, а то је да победе највећу оружану силу у том тренутку, а то је НАТО пакт… Тако да ће ова култура сећања кроз споменуте пројекте продужити национално памћење. Као што рекох на почетку – на жалост карактеристично је за нас Србе да смо често били кратког памћења.
Да ли сматрате да су хероји новог Косовског боја – оног против НАТО и ОВК из 1999. адекватно награђени за своју жртву од стране наше државе?
Свакако, за свој хероизам, и због онога најсветлијег и највреднијег што су жртвовали за своју отаџбину, ти хероји никако не могу бити довољно и адекватно награђени. Потребно је нагласити да они нису ратовали, како они који су дали своје животе, тако и они који су били спремни да дају своје животе, ни за какве привилегије, али ми, са наше стране као друштво, као држава, морамо наћи начине и могућности да им се адекватно одужимо. Не у смислу неких посебних привилегија, већ задовољења њихових основних потреба – због тога што су ови људи дали своје животе, те стога њихове породице морају да имају адекватну могућност да обезбеде стандард са којим би могли достојанствено да живе у овој земљи, да они који су дали делове тела, да могу да надокнаде те своје недостатке. Наша држава мора наћи могућност како да им се на адекватан начин одужи и пружи потпору како би се они прилагодили друштвеној заједници и нормалном животу по питању свих друштвених стандарда и могућности.
Да, ми имамо то да је донесен Закон о правима бораца, ратних, војних инвалида и њихових породица, и он је на неки начин у одређеној мери решио проблеме породица погинулих бораца и ратних и војних инвалида, али је остало недоречено питање људи који нису ратни и војни инвалиди. Изостало је да се на адекватан начин помогне људима који су у неком егзистенцијалном проблему. Морам рећи да је оно што је највредније што је решено тим законом, је да су коначно после 75 година призната права бораца ЈВуО јер су они као антифашистички покрет дали велики допринос у укупној борби против фашизма.
Мислите ли да се у последње време ствари крећу на боље у вези са суверенизмом и јачањем свести нашег народа?
Ја сам убеђен да то време за Србију тек долази зато што се буди национална свест и јер је прошло време глобализма и вештачког стављања свих под исту капу, како политички, економски и идентитетски тако и војно
Запад очигледно губи позицију владања светом. Јављају се нове економске и војне силе које управо штите национални интерес малих народа и нација. Србија и Балкан су геостратешки простор занимљив и за Исток и за Запад, и Србија у том контексту има велику шансу да се осамостали и да буде адекватан партнер и фактор и за једне и за друге, а да тиме истовремено ојача свој суверенитет, а имајући у виду да се одређени политички покрети и појаве јављају у самој Србији који би могли да изнесу ту битку за суверенитет
Битка за Кошаре је једина ситуација у којој је НАТО као највећа војна сила у историји заустављен. Можете ли као командант одбране Кошара да кажете који је био преломни тренутак битке?
Можда је нескромно ако кажем да је сваког дана за време тих 67 дана трајања те битке био преломан тренутак… Како дана тако и сваког сата зато што је НАТО пакт интензивно вршио нападе на положаје одбрамбене војске (српске војске) која је бранила ширину фронта од 20 километара. Тако да су свакодневни напади и одговори на њих били преломни – конкретно да ли ће непријатељи успети да пробије линију одбране наших снага.
Самим тим је ова одбрана добила на значају – зато што упорност, оспособљеност, храброст, љубав према отаџбини и светињама које су ови јунаци бранили, непоколебљива жеља и одлука да се по сваку цену одбрани фронт и положај и сама та околност је сваки сат ове битке дефинисала као преломни. Та издржљивост у току трајања битке, свих 67 дана је окарактерисана као таква да је сваки тренутак био преломан за одбрану не само ове конкретне линије фронта коју су бранили ти јунаци већ саме отаџбине Србије.
Како видите садашњу позицију Србије у глобалним геополитичким и геостратешким околностима?
Пред Србијом се наметнуо тренутак када треба врло вештом и мудром дипломатијом и политиком, како вањском тако и унутрашњом да доноси дневне одлуке које ће имати далекосежни значај. Очигледно да се води борба за светску доминацију, да Запад и економки и војно слаби, а да Исток економски и војно јача, и тај преломни тренутак Србија мора вешто да искористи да сачува свој суверенитет, своју самосталност, своју неутралност, да одржава братске односе са Русијом и Кином али и да у што је већој могућој мери одржава пријатељске односе и са другим државама као нпр, Немачком и Француском, да билатералне односе одржава са остатком света рачунајући САД и Велику Британију и да не дозволи да потчињава свој суверенитет било којој сили већ да искористи интересе тих сила за своје потребе
Која је, по Вашем мишљењу, најпаметнија стратегија наше државе према тренутно окупираној нашој јужној покрајини?
У раздобљу од две деценије уназад, направљено је неколико грубих политичких и дипломатских грешака. Од 1999. године, наша дипломатија и политика нису знале да експлоатишу и капитализују успех српске војски који је постигнут у победи над НАТО пактом и да то претворе у дипломатске и политичке победе.
Неким одлукама смо доведени у зависан положај – како услед одлука Запада, тако и због потеза из Приштине. Али оно што можете водити ка крајњем решењу је то да Србија мора предложити међународној заједници – под чијим је патронатом покрајина Косово и Метохија, да је могуће и релативно лако решити проблем Косова и Метохије: Прво треба да се врате сви прогнани са Косова и Метохије, да се у економским параметрима уложи у обнављање насеља и привредних субјеката који су у власништву Републике Србије, па и да се становништво са ужег простора Србије које је заинтересовано за економски опстанак како у функцији свог личног стандарда, тако и Србије врати и дође на Косово у српску заједницу а на основу пакета конкретне економске, кредитне и пореске стимулације.
Врло је једноставан принцип који је Краљевина Србија имала на Косову и Метохији. Наиме, у то време се албанском становништву дозвољавало да у својим етничким заједницама има апсолутну аутономију – и правосудну и судску, као и полицијски надзор, али и да према отаџбини има обавезу да плаћа одређене принадлежности за ресурсе које користе.
Данас, да се нпр. и њима у инвестиционим плановима омогући привредни развој, а да њихово заступање у парламенту, односно у политичком телу покрајине Косова и Метохије буде реципрочно броју становника и да њихова заступљеност у републичким органима буде Уставом уређена да могу да делегирају одређени део посланика који би заступали њихове интересе на просторима покрајине и у односима према републичком парламенту.
Недавно сте покренули иницијативу да се сви учесници Битке за Кошаре награде орденом витеза Сувереног Војног Витешког Реда Змаја чији је покровитељ ЊКВ Принц Владимир Карађорђевић. Ваша идеја је да ово постане званично војно одликовање за храброст. Који је Ваш коментар у вези са овом темом?
Ја свакако субјективно говорим о Кошарама из нама познатих разлога, али је чињеница да је битка за Кошаре окарактерисана у амбијенту у којем се водила, под условима у којим се водила битка са показаном изузетном храброшћу тих јунака, њиховом оспособљеношћу а значај целокупне битке на Кошарама је такав да јунаци који су учествовали у њој треба да понесу то престижно одликовање које би попримило државотворни карактер. Пре свега зато што би смо на тај начин сачували традицију, дакле повезали наше историјско памћење и наслеђе са будућим генерацијама, а то је јединствен, могућ и оригиналан пример да их наградимо оним што су они више него заслужили.
Разговор водио: Вук Дамњановић