Најстарија позната престоница Србије – Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Достиница) је била најстарија позната престоница Србије и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средњовековна српска престоница Достиник.
Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник. Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.
Први трагови Достиника пронађени су осамдестих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.
Прочитајте и:
Сигурно нисте знали: Представљамо вам три тајне српске историје које још увек нису одгонетнуте!
Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева. Утврђење доминира над целим сјеничким пољем и има визуелну комуникацију са планинама које га окружују: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником и Гиљевом. Приступачно је само са јужне стране, на којој је седло преко ког се одвијала комуникација са извором питке воде и узвишењем Клик.“ – наводи археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас.
У село Врсеницу, у чијем је атару Достиника, иде се преко моста над реком Вапом на месту са средњовековним именом Мач-брод, што значи отприлике „Прелаз мачева“. Стари пут даље води кроз српско село Градац. „Ово је део пута Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз Сјеничко поље. Ради одбране античке саобраћајнице Римљани су подигли почетком 4. века прво мало утврђење око кога се касније развила велика српска Достиника.“
Откривен је бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети – ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд.
Прочитајте и:
НЕМАЊИНА ПЕЋИНА – Пећинска црква Светог архангела Михаила подно Старог Раса! (ВИДЕО)
Археологија је потврдила историјске изворе који говоре о збивањима у Србији током 9. и 10. века, у време када Бугарска осваја велике делове Балкана. Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Њена граница је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије – објашњава научница.
У Србији су се, према белешкама ромејског цара, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено стреловит успон доживљава Бугарска, која жели да се освети Србима за тешке поразе у претходним вековима. Кнезови „Срблије“, како је назива ромејски цар, не обраћају пажњу и ратују међусобно, иако се налазе у маказама између Бугарског и Источног римског царства. Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе.
Систематска археолошка истраживања вршена су 1995. и 1996. године, а потом су настављена 2000. и окончана наредне 2001. године. У току те четири кампање већи део програма истраживања је и остварен, али услед недостатка средстава, ископавања на свим планираним површинама нису се могла реализовати.
Прочитајте и:
СТРАШНА РУКА У ВОЈВОДЕ ВУКА! Прочитаје можда и најлепши опис овог горостаса
Градина у Врсеницама представља једно од ретких налазишта са примером коришћења брањеног простора касноантичког утврђења као фортификације и у раном средњем веку. Посматрани у целини, културни слојеви и остаци фортификација, као и других здања, одсликавају више етапа живота утврђења. То се посебно уочава на остацима фортификација и зиданих објеката, где се јасно уочавају посебне грађевинске фазе. Према сазнањима до којих се дошло током археолошких истраживања, као и након обраде откривених налаза, како остатака архитектуре тако и покретног материјала, било је могуће издвојити три основна стратиграфска и хронолошка хоризонта, и то:
I – антички (прва половина 4. века), затим
II – касноантички, код кога се јасно издвајају две етапе, од којих прва одговара животу старијег касноантичког утврђења (после око 460. године до у 5. век), а друга животу у млађем палеовизантијском утврђењу (6. век) и
III – раносредњовековни (9–10. век). На оваквој стратиграфској и хронолошкој подели биће засновано наше даље излагање.
Прочитајте и:
Трагови првог насељавања Градине, који би претходили изградњи најстаријег зиданог објекта, на истраживаним површинама нигде поуздано нису издвојени. Сматрамо, стога, да нећемо погрешити ако закључимо да је коришћење ове заравни на врху стрмог стеновитог брега највероватније започето подизањем зидане грађевине чији су остаци откривени у Централном сектору. Реч је о здању трапезасте, готово правоугаоне основе, спољних димензија 12,5 × 11,30 м, односно 10,50 м, које је својом дужом страном било оријентисано по оси исток–запад. Положај ове грађевине био је прилагођен затеченом стеновитом тлу које се у виду две каскаде спушта од запада ка истоку.
За поуздано одређивање времена настанка поменуте грађевине, коју смо препознали као остатке римске војне постаје немамо на располагању довољно елемената. Као сигуран терминус анте qуем било би време подизања бедема старијег касноантичког утврђења у другој половини 4. века. После рушења крајем друге деценије 6. века утврђење на Градини је, по свему судећи, веома брзо обновљено, можда већ током треће или четврте деценије истог века.
У обновљеном утврђењу, најзначајније каменом зидано здање била је нова црква, подигнута на остацима старије грађевине римске војне постаје која је, како смо претпоставили, пострадала у земљотресу. У затечену рушевину, уз коришћење већине њених преосталих зидова, уграђено је ново сакрално здање. Доминантан положај цркве на северном стеновитом гребену, који је у паду према истоку, као и облик њене основе условили су затечени остаци. О судбини цркве у Врсеницама током 6. века резултати археолошких истраживања не пружају довољно података. По свему судећи, она је била у употреби све до краја 6. или почетка 7. века, односно до времена када је утврђење пострадало или напуштено.
Раносредњовековно српско утврђење
У раздобљу којим је био обележен коначни слом античке цивилизације у централним областима Балкана запустело је и утврђење на Градини у Врсеницама. Када се то тачно десило, да ли крајем 6. или у првим деценијама 7. века, тешко је закључити само на основу археолошких налаза. Простор међу бедемима Градине у Врсеницама остао је пуст и ненасељен више од два столећа. Обнова која је након тога уследила посведочена је сасвим јасним археолошким сведочанствима. Достиник је напослетку опустошен и уништен половином 10. века.
Д.Д. Расен/Опанак