Преживели векове турског ропства и изгнанства у Галипољу у близини Дарданела, али не могаше да преживе комунистичку Југославију и Бившу Југословенску Републику Македонију!
Реч је о већ чувеним ”Галипољским Србима”, а њихова судбина јасно указује на то колику је катастрофу српском народу нанела тоталитарна комунистичка Југославија и Титова Република Македонија.
Први помени Галипољских Срба у турској Тракији датирају још из 16. века. Било је две српске дијаспоре у овом делу Тракије, једни су били пореклом из Срема, а други из Поморавља, тачније из Јагодине и околине. Пресељени су из Србије у таласима у време Сулејмана Величанственог у 16. веку и као последица Аустро-турских ратова, најпре Великог бечког рата (1683 – 1699). Они су одведени из своје постојбине као ратни заробљеници, но упркос жестоком војном отпору који су пружали турским освајачима, њихови животи су били поштеђени уз услов пресељења у потпуно испражњене и депопулисане крајеве недалеко од Цариграда у којима нико није желео да живи због негостољубивог терена.
Галипољски Срби су се одржали до почетка 20. века у два међусобно удаљена насеља. Једно се звало Бајрамич и налазило се под планином ”Куру Даг” или у преводу Сува Планина, а друго насеље је било Караџа. Ова насеља су данас удаљена неколико сати вожње једно од другог.
Прочитајте и:
КАКО ЈЕ КАРАЂОРЂЕ ДОБИО НАДИМАК? Мање познат детаљ из живота вожда
Већина Срба у Караџи постали су Грци крајем 19. и почетком 20. века јер никако нису хтели да пристану на бугарске свештенике, учитеље и школство које се јако лоше опходило према њима. Пошто је једини други избор у то време била грчка црква и учитељи, већина Срба из Караџе су се определили за овај избор. Након Првог светског рата и Лозанског мира из 1923. који је подразумевао размену грчког и турског становништва, погрчени Срби из Караџе пресељени су у грчки део Тракије, а данас им се губи сваки траг.
Срби из Бајрамича и мањи део Срба из Караџе имали су другачију судбину. Наиме 1914. њихова делегација одлази у Цариград и од српског посланика моле пресељење у победницу балканских ратова и своју постојбину Србију јер је Србија била у великом економском узлету као знатно просперитетнија земља од Турске у то време, док су Срби живели под неподношљивим условима и притисцима исламизације кроз генерације.
Прочитајте и:
Марија Карађорђевић: Животна прича највољеније српске владарке
Те 1914. је око 200 породица Галипољских Срба одлучило да се преселе у Србију. Њихов национални ентузијазам и родољубље пробудио је један Србин-муслиман из Новог Пазара Адем-ефендија који је као османски жандармеријски поручник дошао да служи у том делу турске Тракије. Како његова жена није уопште говорила турски, она је окупљала око себе галипољске Србе. Њих двоје су инспирисали ове Србе да се врате у своју постојбину и организовали су састанке са српским и руским дипломатама у Цариграду и њихове посете Галипољу. Српско посланство им се истог тренутка ставило на располагање, издало им је пасоше и учинило све да се стекну услови за њихово колективно пресељење.
Галипољске Србе у разговорима са нашим дипломатама предводили су старци или како су себе свали ”кнезови” Таса Ламбов, Андреја Ђурић Карађозов и Пандил Вуксичић. Непосредно пред почетак Првог светског рата обезбеђена им је некадашња спахијска и напуштена турска земља заједно са напуштеним турским кућама у граду Пехчеву на самом истоку Јужне Србије, данашње Северне Македоније. Близу Пехчева се налази извор реке Брегалнице која је од епског значаја за српску историју и место херојске одбране Јужне Србије од бугарске агресије 1913.
Већина српских породица из Галипоља се населила већ 1914. док је последњи талас пристигао након Првог светског рата 1920. године. Са собом су из Бајрамича понели своју велику светињу која се и данас чува – икону Свете Преподобне Мученице Параскеве. Она је данас смештена у малој капели саграђеној у дворишту куће Атанаса Танча Галазова у Пехчеву. Ту долазе православци са свих страна и пале свеће за своје живе и мртве пред иконом која има чудотворну моћ.
Прочитајте и:
На врху Камиља изнад Лепосавића Срби поставили крст на кров Косова и Метохије (ВИДЕО)
Галипољски Срби су имали посебан дијалекат очувавши особине средњевековног српског говора, а које данас још можемо да идентификујемо у одређеним говорима тимочко-призренског дијалекта, посебно у језику Срба са Шар Планине и из данашњих западних крајева Северне Македоније, попут мијачких и брсјачких крајева.
Нажалост Галипољски Срби нису успели да преживе стравичну мекедонизацију форсирану од стране тоталитарног титоистичког режима у Јужној Србији и данас се готово сви изјашњавају као новонастали Македонци. По последњем попису у Пехчеву је било само 12 Срба. Трагови Галипољских Срба се налазе најпре на гробљу у Пехчеву, где се као и у свим другим местима данашње Северне Македоније очитава насилна македонизација српских презимена као сведок организованог брисања Срба из једне од наших постојбина. Та измена презимена са ић на наставке ”ов”, ”ев”, ”ски” и ”ик” је евидентна на гробовима у Пехчеву где још увек могу да се виде и стара презимена преминулих Галипољаца.
Па тако имамо забележене: Бабаликовић-Бабалаков, Галазовци-Галазов Галазовски, Димитријевић-Димитровски, Јанићијевић-Јанакиев, Јовановић-Јовановски, Марковић-Марковски, Лазаревић-Лазаров, Каналијовци-Каналијов, Каракашовци-Каракашов и Каратуковски, Каракостић-Каракостов, Карађозовић-Караџолов, Коликовци-Коликов, Костовић-Костовски, Митровић-Митровски, Михајловић-Михајлов, Николић-Николовски, Павловић-Павлов, Пандевић-Пандов, Парасковић-Парасков, Пујић-Пујовски, Пулковци-Пулковски, Ставровић-Ставров, Стефановић-Стефановски, Тодорије-Тодоровски. Наставак ”ци” је био остатак карактеристичан за некадашње турске пописе српских презимена.
Прочитајте и:
НИШТА ГЛАСНИЈЕ НИЈЕ ПОСТОЈАЛО: Пуцањ из Карађорђевог топа “Абердера” се чуо и на 70 километара
У време Краљевина СХС и Југославије, Галипољски Срби су у потпуности чували и неговали своју посебност, но титоизам није праштао жељу Срба да остану Срби, а то време је требало преживети, требало се школовати, наћи посао, прехрањивати породицу док су умирали последњи Галипољски Срби свесни свог српског идентитета очуваног у најгорим условима турског ропства и то у туђини.
Судбина Галипољских Срба нам је опомена шта може да нам се деси ако се не држимо заједно и ако не истрајавамо у очувању нашег идентитета у чему нам помаже наша мајка Српска православна црква. Пошто је Галипољским Србима српска црква укинута од 1945. па на овамо, видите и сами шта се догодило са њима, али и са читавом Јужном Србијом, центром наше средњевековне државе.
На слици можете да видите тројицу Срба из Бајрамича и место на широј географској мапи које су насељавали Срби Галипољци.