Један од многобројних јунака и хероја Србије, а посебно српско-турских ратова био је и мајор Михаило Илић.
Михаило илић рођен је у Јагодини 26. новембра 1845. године, а његови преци потицали су из топличког краја, односно из околине Прокупља. Михаило Илић био је српски официр, научник, преводилац, војни писац. Такође, био је и полиглота-говорио је немачки, руски и француски језик, а био је и члан Српског ученог друштва.
Историја каже да је четворогодишњу школу похађао у свом месту и да је био веома добар ђак, али изузетно немиран.
Његова породица, када су деца започела школовање, била је у веома лошем положају. Но, упркос томе родитељи Михаила и његовог брата Владимира, који је био млађи пет година од њега, продали су кућу у Јагодини и преселили се у Београд. У Београду, Михаило Илић уписује Прву београдску гимназију и веома озбиљно је схватио целу жртву својих родитеља, те се веома посветио књизи.
Прочитајте и:
СРПСКО БЛАГО У РАШКОЈ: Манастир подигнут пре Немањића у којем су археолози пронашли право благо!
Неколико месеци после Преображенске скупштине, уписује Војну академију, која се у време док је студирао звала Артиљеријска школа, а наставни кадар школе чинили су најобразованији српски официри.
Михаило је глава породице постао када је његов отац рањен, а потом и преминуо после обрачуна на Чукур чесми 15. јуна 1862. године. Постаје глава породице и брине за болесног брата и мајку.
Поред својих војних заслуга, вештина и пожтвованости српском народу и Србији, био је веома цењен као учен човек који је имао више сфера интересовања. Веома добро је познавао историјске и географске прилике, говорио неколико језика, а његова дела су коришћена као уџбеници за војне школе.
Редовно је писао у најстаријем српском војном часопису који се звао „Војин“ основан 1864. године. Нека од његових најпознатијих дела су: „Писменост у нашој војсци“ (1868) и „Нешто о географском склопу ужичког округа“ (1869). Касније је писао за научни део часописа „Отаџбина“ где 1875. године има неколико објављених чланака: „Предео с ону страну Шара, топограф. војничке и путничке црте“ у коме је описао пут до Солуна и утиске о њему, затим „Путови у југозападној Србији, са једном скицом“, „Моравска клисура међу Овчаром и Кабларом“…
Прочитајте и:
ПОГОДАК СА 1500 МЕТАРА: Знате ли како је каплар Степан Вуковић усмртио аустроугарског официра?
Погинуо је 5. септембра 1876. године као командант Ужичке бригаде ИИ класе. Његово тело је пребачено у Ужице. Прво је сахрањен на Ташмајдану у Београду, код старе Цркве Светог Марка, а када је саграђено Ново гробље, мајор Илићев гроб је пребачен тамо. Такође, између Првог и Другог светског рата над гробом је подгинут обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – Јаворском јунаку – Захвална отаџбина“.
Постоји и песма о његовој храбрости која се певала уз гусле, а радо су му његови војници певали: „Ој Илићу други Обилићу, да је таки још мајора било, ми би тада дошли на Косово“.
