Вишеград је био крцат људима који су, после припајања Босне и Херцеговине Независној Држави Хрватској, покушавали да се спасу, бежећи ка Србији. Граница је, међутим, за њих била затворена, али се, захваљујући једном ужичком машиновођи, који је у Вишеграду отео воз, барем 500 српске нејачи спасило и пребегло до ужичких села.
Била је то крађа за понос. Бекство из окупираног Вишеграда, са око 500 избеглица које је тајно сместио у вагоне, и јурњава пругом ка Србији.
Машиновођа Војин Никитовић је одабрао погодно вече, отео локомотиву, прикључио композицију, у којој је био и вагон пун оружја – и јурнуо ка граници. Ни потера, ни барикаде га нису зауставиле.
Успео је да се пробије до Стапара, надомак Ужица. Ту је путнике послао у село, а оружје сакрио и касније предао партизанима.
Одликован за храброст, али заборављен као јунак са пруге: прича о 12.000 српских избеглица у Вишеграду, у збегу, пред најездом усташа, није се уклапала у прокламовано братство и јединство новостворене државе.
А неколико месеци после Војиновог подвига, недалеко од Вишеграда, у Старом Броду, усташе су убиле око 6.000 српских избеглица, махом жена, деце и стараца. Смрт у кањону Дрине, избегли су путници Војиновог воза – оне парњаче коју су, више од угља, гониле његова храброст и жеља да спасе људе.
