Причамо вам причу о њему и његовом невероватном подухвату.
У живописном Брестовцу, селу у Горњој Гружи, у браку Радисава Урошевића и жене му Саре, 4. јула 1868. године, као четврто дете по реду, родио се Милан, потоњи епископ шабачки. Основну школу је завршио у манастиру Враћевшница, нижу Гимназију у Крагујевцу, а пољопривредну у Краљеву. Одмах по завршетку школе, жени се Драгињом, са којом је добио сина и кћерку, а потом, као ожењен, ступа у Призренску богословију, коју завршава у 29-ој години. Недуго потом му умире супруга, те он одлази код митрополита Михаила са молбом да се замонаши. Митрополит га шаље у Раваницу, где крајем 1897. године прима монашки постриг и добија име Михаило. У пролеће следеће године, бива постављен за старешину манастира Враћевшнице. Под његовим руковођењем, манастир је унапређен у сваком погледу. Поред пастирске службе, унапредио је и манастирску економију, а подигао је и споменик баба Вишњи.
На предлог митрополита Димитрија, а по одлуци Светог Архијерејског синода, и уз сагласност Краљевске владе, изабран је за старешину Српског подворја у Москви 1905. године,a сада полако прелазим на аероплан.
Прочитајте и:
ЗАМЕНИО МАНТИЈУ ЗА КУБУРУ И САБЉУ: Да ли сте чули за великог српског јунака Петра Јагодића “Куриџу“?
Наиме, архимандрит Михаило се током свог боравка у Москви истакао својим радом на мобилисању руске јавности и елите и њиховом упознавању о стању у Србији у предвечерје Првог балканског рата. Кажу да је одржао на стотине предавања по Русији, да је прикупљао помоћ за нашу војску у новцу, санитетском материјалу, опреми, уписивао је добровољце… Углавном, тај његов рад није могао остати непримећен код власти Краљевине Србије, тако да архимандрит, отприлике у ово доба, а пре 100 година, добија један врло необичан захтев од српске Владе, а то је да за потребе наше војске, у Русији хитно набави један аероплан. Изненађење је било велико! Ајд` чизме, ћебад, завоји, лекови, ал` аероплан… Еј! Аероплан. Али, наш се архимандрит и ту снашао.
Прво је, обзиром да је имао податке о нашим студентима који су студирали у Русији, обавио контакте међу њима и окупио око себе оне који су се занимали за авијатику. Нашао је двојицу који су студирали у Петрограду и које је позвао да одмах дођу у Москву. Одмах је успостављен и контакт са руском војним властима, и након неколико понуда, одабрана је московска фабрика Дукс, којој је архимандрит и учинио званичну посету. Та фабрика је радила сопствене авионе, а према француским предлошцима и то Њепор IV и Фарман VII. Та два авиона су ушла у серијску производњу за потребе руске војске и иако много бољи од оног којег ће архимандрит купити, једноставно они у том тренутку нису могли бити испоручени Србији. Руси су могли да их за наше потребе направе тек за два месеца, тј. крајем 1912. године, а рат само што није почео.
Прочитајте и:
Пратећи инструкцију Владе, а пошто су му Руси предложили некакво решење, архимандрит пристаје на понуду да купи Дукс Биплан. Наиме, тај апарат је током тог лета учествовао на конкурсу за руски војни авион. У суштини он је био копија Фармана VII, али су Руси на основу француског оригинала унели неке измене које су сам апарат поједноставиле.
Међутим, француски оригинал је имао ту предност што је приликом пада авиона, „кабина“ пуцала на два дела, што је пилоту давало могућност да преживи (падобрани се још нису користили), што руска верзија, односно поменути Дукс није могао. Руске власти су тако одлучиле да Фарман постане руски војни авион, а Дукс је „лежао“ у хангару док се архимандрит није појавио. Посао је брзо склопљен, а архимандрит је „искеширао“ 30000 тадашњих динара, што је била врло висока цена, за коју су се у Француској могли набавити много бољи авиони, али треба имати у виду опет ону инструкцију Владе да се хитно и по сваку цену набави авион у Русији.
Заборавили смо још да напоменемо да је уз набавку авиона, архимандриту дат задатак да „набави“ и пилота (пошто су наши још били на школовању у Француској), што он уз помоћ оне двојице студената и чини. Ангажован је Александар Агафонов, инструктор Петроградске авијацијске школе и Саратовског аеро клуба, тако да су возом, уз благослов архимандритов, пилот и авион послати за Београд,у који су стигли крајем октобра 1912. године.
Извор: Принцип