Србија се никако не одриче и љубоморно чува своју комунистичку прошлост. Иако је Комунистичка партија Југославије уживала мизерно малу подршку у народу у Србији у тренуцима када је успостављала своју власт, па је прибегла стравичном црвеном терору као средству учвршћивања на позицијама моћи освојеним на совјетским тенковима и британској подршци, данашња Република Србија остаје верна својим коренима успостављеним у Титовом Јајцу новембра 1943.
Нећемо да улазимо у то откуд република као облик државног уређења у Србији, јер иако Србија баштини веома дуге демократске традиције, република се никада није појавила као облик владавине за који су се опредељивали наши преци. Постоји један изузетак, а то је средњовековна Дубровачка република, која је била квалитативно другачија од онога што се под републиком данас подразумева, јер су њу основали и водили, а српски православни краљеви и цареви њену независност потврђивали – Срби римокатолици и то тамошња градска аристократија.
Много се питања да постављати а конто републике у Срба која се не показује баш као најсрећније решење, но прво треба поставити питање када су се то Срби питали да ли желе републику или не? О њој се никада није одлучивало, ако не рачунамо најконтроверзније изборе у историји Срба од 11. новембра 1945. на којима се због гласања у ”ћораву кутију” губила глава или се завршавало на дугогодишњим робијама. Но, оставимо питање пристанка Срба на републику за сада по страни.
Прочитајте и:
Оно чиме желимо да се бавимо јесу имена градова и села која и даље рефлектују комунистичку заосталост у времену и простору. Овде се првенствено мисли на Зрењанин и Димитровград, ту су и још нека села, попут Луновог Села у близини Ужица, а позивамо и вас да нам доставите непромењене називе места која указују на борбу за једну идеологију која је однела на десетине милиона невиних живота широм света.
Срамота је да се највећи град у српском Банату за чији су се сваки педаљ лавовски борили Никола Пашић и Михајло Идворски Пупин са великим силама које су желеле да га предају Румунији на Париској мировној конференцији 1919. зове по потпуно небитном чиновнику Комунистичке партије Југославије, уместо по краљу чија је војска тај град ослободила и који га је ујединио са матицом. Иако је Зрењанин (Бечкерек) требало да се преименује у ”Велики Деспотовац” због снажних историјских веза са српском Деспотовином и Светом породицом Бранковић, одлучено је 1924. да Ернестиновац понесе то име, док је 1935. Бечкерек напокон преименован у Петровград по крунисаном краљу Петру I Ослободиоцу.
Карађорђевићи нису имали обичај да преименују места у своју славу, за разлику од својих претходника Обреновића. Ако се изузму посед ”Карађорђево” који се раније на мађарском звао ”Mentelep”, а који је указом из 1924. као репрезентативно ловиште заправо и основао краљ Александар код Бачке Паланке. Ту је и Петровац код Будве, који се некада званично звао ”Castellastua” или ”Каштел Ластва” како је био популаран у народу, а преименован је на захтев народа и Паштровића 1920. по краљу Петру I Ослободиоцу.
Прочитајте и:
КУЋИЦА НА ДРИНИ – Симбол пркосног српског духа (ВИДЕО)
Не треба заборавити ни Мркоњић Град бивши ”Варцар Вакуф” који је такође на захтев народа преименован 1925. у знак сећања на тада младог официра кнеза Петра Карађорђевића који се под песудонимом ”Петар Мркоњић” ту борио са српским устаницима против Турака у босанско-херцеговачком устанку 1875. Осим ова три топонима, нема других назива места и градова које су Карађорђевићи давали по члановима своје династије. Док су Обреновићи за собом оставили нека велика и врло значајна места у Србији попут Обреновца, Краљева, Књажевца, Горњег и Доњег Милановца, Александровца, Михаиловца, Јевремовца, итд. Карађорђевићи се преименовањем топонима у своју славу углавном нису бавили.
Но, будимо искрени, много географских појмова је добило име по крунисаним главамa и владарима широм света, нарочито по људима који су основали та места и то је сасвим нормално и у складу је са свим цивилизацијским тековинама. Оно што је проблем у Србији јесте идеолошко преименовање и затирање историје, као и давање имена по људима који припадају деструктивној идеологији и не представљају апсолутно ништа у поменутим местима.
Жарко Зрењанин Уча је учитељ родом из Избишта код Вршца који никада није живео у граду који је добио његово име, нити је било шта за тај град урадио. Штавише, био је оптуживан да је напаствовао једну своју ученицу пре рата због чега је и робијао.
Као аматер без неопходног војничког образовања који је добио задатак да предводи оружани отпор против окупатора у равници, страдао у пуцњави са Немцима у селу Павлиш код Вршца 1942, пошто су га мештани откуцали Немцима због силовања, допустивши услед свог војног неискуства да буде опкољен. Служио је партији која је опљачкала, поделила, убијала и прогонила Србе зарад светске комунистичке револуције, а заправо да би концентрисала сву моћ у рукама једног комунистичког диктатора Хрвата који се звао Јосип Броз.
Ова страница се најснажније залаже за повратак српског краљевског имена тог града, нама најважнијег града у историјском Банату.
Други пример Димитровграда је вероватно још гори од његовог комунистичког пандана и града побратима Зрењанина. У питању је бугарски револуционар Георги Димитров који је само једном прошао возом кроз Димитровград без стајања и то као окупатор источне и моравске Србије у Првом светском рату. Уместо свог српског назива ”Цариброд” из времена цара Душана и његовог сестрића Константина Дејановића Драгаша који је уз Душанов Цариброд направио прелепи манастир Поганово посвећен Св. Јовану Богослову, који и данас постоји, ми користимо назив дат у славу једног бугарског комунистичког револуционара који је српском народу у неколико наврата наносио велике штете.
Притом је и сам маузолеј посвећен овом комунистичком револуционару у центру Софије срушен до темеља 1999. јер ни сами Бугари не желе никакве асоцијације у вези са овом изузетно контроверзном историјском личношћу и једним од најближих Стаљинових сарадника.
Осим његовог јуначког држања током нацистичког намештеног суђења за паљење Рајхстага које је одржано у Лајпцигу 1933. и током којег је ослобођен (у истој ситуацији његов најбољи пријатељ Стаљин и он никада не би ослободили било кога од фабрикованих оптужби), Георги Димитров је у више наврата нанео тешке ударце српском народу.
Био је окупатор током Првог светског рата, као генерални секретар Комунистичке интернационале радио је на отцепљењу Јужне Србије кроз стварање врло агресивне пробугарске македонске комунистичке партије, учествовао је у стаљинистичким чисткама током којих је убијено на стотине југословенских комуниста Срба, на чело КПЈ је довео цинкароша који је током стаљинистичких чистки радио за тајну полицију НКВД Јосипа Броза поставши његов политички заштитник код Стаљина, залагао се за уништење Србије и Краљевине Југославије као творевине великосрпске буржоазије, залагао се за велику Бугарску и одузимање Србији њеног дела географске Македоније, итд. Како такав човек може да заузима име српског града једног цара Душана и Константина Дејановића Драгаша?
И на крају да се позабавимо Луновим Селом, чији је оригинални назив Добри До или Добродо. Нека нам неко од Ужичана потврди да ли је у међувремену било враћања старог назива овог места?
Гимназијалац Миодраг Миловановић Луне је рођен у том селу, но постао је члан партије која је неговала деструктивну идеологију насиља и одузимања легално стечене имовине и чије су оружане формације у сред окупације отпочеле крвави грађански рат међу Србима. После крвавих борби са четницима у Бици за Србију током августа и септембра 1944. када комунистима нашироко помажу Британци, овај несвршени гимназијалац у чину мајора партизанске војске страда у близини родног места када на прузи затиче немачки воз. Без обзира што је један револуционар родом заправо из тог места које је понело његов надимак, требало би добро размислити да ли сама држава Србија жели да се њени топоними зову по комунистичким револуционарима и какву поруку тиме жели да пошаље свету.
Требало би нагласити да називи ових и сличних места нису уопште питања која се тичу искључиво грађана који тамо физички живе. Прво, нико те грађане није ни питао кад су ти комунистички називи наметани овим градовима и местима. Друго, то је питање за целу државу јер, поновићемо, каква се порука шаље са Жарком Зрењанином и Георги Димитровим нашим поколењима и целом свету?
И на крају, ово исто важи и за све комунистичке називе улица, мостова, школа, вртића, итд. по Србији и српским земљама. Служење деструктивној идеологији која је побила на милионе невиних људи, а међу њима и стотине хиљада Срба, кроз комунистичку партију није нешто по чему њени чланови морају да дају своја имена за српска места и институције. Шта чекате сви ви који сте завршили школе попут ”Дринка Павловић”, ”Владислав Рибникар”, ”Иво Лола Рибар”, ”Петар Драпшин”, итд, јесте ли се икада побунили?
Жарко Зрењанин или Краљ Петар I
На слици видите јасан избор за читав српски народ (не само за један град). Са леве стране је комуниста Жарко Зрењанин Уча, а са десне Карађорђев унук краљ Петар I Ослободилац.
ФБ страница „Историја Срба“
