Ми који смо расли са њима и који их добро познајемо, чудимо се ономе што видимо. Наталитет им опада, масовно се исељавају, а на улицама више нема застава САД
У документу који је потписао такозвани амбасадор Сједињених Америчких Држава у Приштини Филип Коснет, а који је доспео у јавност, пописани су проблеми са којима се суочавају запослени у „америчкој амбасади“ у Приштини. Не бих помињала целу садржину поменутог документа, али је занимљива анкета коју су албански медији поводом тога спровели у Приштини питајући грађане шта мисле о томе. Свако ко је пристао да говори ни једном једином речју није коментарисао написано у депеши већ су, отприлике, говорили: „Немам посао, шта ме питаш за то“.
Другу годину заредом Албанци годишњицу проглашења такозване независности обележавају без америчких застава. Призрен једва да је и био окићен за „Дан независности“. Могле су се видети само црвене и црне траке везане око бандера и дрвећа. Нема више ни застава Немачке, Велике Британије, али то што нема застава њихових прекоокеанских господара посебно упада у очи. Свих ових година кров на кући нису подизали а да немају америчку заставу. Исто је и када су свадбе и остала весеља у питању, док је о прослави „независности“ сувишно говорити. Сада се америчке заставе могу видети код појединих уличних продаваца сувенира. То просто не може а да се не примети, поготово јер је Бајден проглашен победником америчких избора, а знамо да су демократе њихови творци и главнокомандујући.
Епидемија одласка
Албанци, огромна већина њих, мислили су да су они изабрани народ од старне Америке. (Намерно пишем у прошлом времену.) Веровали су да ће само да замишљају жеље, а они да им их испуњавају – реч је о таквој заслепљености. Ево једног конкретног примера, приче коју сам чула од породице Антић из Гњилана. Крајем лета 1999. године Срба је још увек било у граду. Антићи причају да су једног поподнева у парку испред зграде са терасе гледали две сестре Албанке, прве комшинице, као седе у крилу америчким војницима и непристојно се понашају идући тако од једног до другог. Све је са суседне терасе посматрала њихова мајка која је, пркосећи Антићима, рекла да је она ћерке родила за то – за Американце. Антићи су били запрепашћени јер тако нешто ни у сну нису могли да замисле када су младе Албанке у питању, још мање да то раде уз дозволу родитеља.
Настрану све што се око Косова и Метохије дешава када је висока политика у питању, на терену је приметно нешто друго што свакако привлачи пажњу. Промену расположења Албанаца, обичног народа који једва саставља крај са крајем, у вези Америке, „државе коју им је створила“, припадника бивше „ОВК“, примећујемо, слушамо од њих самих, већ годинама. У мешовитом селу Рабовце у општини Липљан, Срби су претрпели велика страдања.
О њиховим киднапованим мештанима се ни данас ништа не зна а како су у селу опстали 1999. и после мартовског погрома, знају они и Господ. Многи од њих су два пута одлазили и враћали се у разрушене и опљачкане куће, изградили изнова живот и наставили да трпе. Сетите се само вести о нападима на сеоску школу „Браћа Аксић“ коју су каменовали на месечном нивоу, некада и чешће. Пошто је и албанаска школа била у истој згради, само са одвојеним улазом, општина Липљан – по „косовском“ систему – одлучила је да сагради нову и велику школу за албанске ђаке на улазу у село.
„Празна им школа, нема ђака. То сами причају, жале се. Одемо ми до њихове продавнице да купимо шта нам треба, јер немамо своју, а они не престају да кукају. Деца им одоше у иностранство, нема ко да иде у нову школу. То и сами примећујемо, пусто село. Влада епидемија одласка Албанаца. Још мало и ми ћемо да будемо у већини, ако већ и нисмо. Шалимо се са њима и кажемо им када је ситуација таква да вам деца одлазе и да сами остајете, требало је уместо школе старачки дом да тражите да вам направе“, испричали су ми Срби из Рабовца. У самом граду Липљану, Срби већ годинама говоре како је број албанских ђака сваке године све мањи.
Врхунац њиховог сепаратистичког деловања достигнут је 17. фебруара 2008. године када су једнострано прогласили независност. Све после тога води у разочарање и за већину њих, посебно младих, живот се свео само на један циљ, а то је да одавде оду. Не верујем да је негде у свету дошло до тако нагле трансформације у понашању, мењању начина живота, обичаја, саме свести људи, као код Албанаца на Косову и Метохији. За само 20 година изгубили су оно највредније што су имали, што их је и довело до делимичног остварења сна о „држави Косово“, а то су ауторитет и строго патријахално друштво које је знало да покаже такво лице да смо често говорили да три века каскају за остатком света.
Нема више одређивања који син иде у иностранство, а који остаје да чува кућу – сви одлазе, а кућа се закључава. У њој бораве само месец дана годишње. Њихова деца одрасла у иностранству све мање долазе, а генерације рођене на Западу после 1999. албански слабо знају, или га уопште не говоре. Наталитет је у наглом опадању и реткост је видети породице са троје деце. Ми који смо расли са њима и који их добро познајемо, чудимо се ономе што гледамо на улицама. Често кажем, опростићете ми на изразу – коментаришући женски део популације – да су из димија прешле у танге и као да су са ланца пуштене. Како и неће када им је Запад наметнуо норме понашања кроз Риту Ору и Дуу Липу, па њих копирају и доживљавају као узоре. У том потпуно нарушеном систему вредности све мање слушају старије… ма не слушају никога.
Долазе генерације које се живота пре 1999. године готово и не сећају и које немају циљ стварања некакве државе јер то већ, фиктивно, имају. Знају само да живе сиромашно и да им је визна либерализација прилично далеко. То их фрустрира. Сада се полако освешћују и све им је јасније да је сан о „држави Косово“ пропао, и да Американци ипак играју за своје, а не њихове интересе. Жељни промена гласали су за Аљбина Куртија на изборима. Поново у први план избија политика Адема Демаћија и његова идеја о великоалбанском национализму. Курти је из тог миљеа и уводи их у нову-стару причу о такозваној Великој Албанији и бољем животу када се сви уједине. То је сан његове младости и ту идеју неће лако напустити.
„На ивици пуцања“
Нама је, са друге стране, потпуно невероватно да Албанци са Косова – обичан народ – толико жели уједињење као њихови политички лидери. Помињу референдум, а ја руку дајем да ће већина, ако до тога дође, изаћи да гласа и већ сутра, само ако може, отићи одавде без икаквих емоција – толико им је стало. Оно што памтим јесте омаловажавање свега, од стране овдашњих Албанаца, што долази из Албаније. Мој комшија Муамет, адвокат по струци, чије је троје деце већ напустило Косово и чији унучићи не говоре албански, у нашој кући је говорио како су одрастали у затвореном и слепо послушном друштву, како су такви били подложни манипулацији и командовању са стране и како нису имали на кога да се угледају. „Ви сте имали Београд, а ми Тирану. Шта ја да научим из Тиране, молим те?“, рекао ми је једном приликом и додао да подржава своју децу и њихову жељу да живе у Немачкој.
Са друге стране, у Албанији постоји нетрпељивост и бес јер им овдашњи богаташи покуповаше не само приморје, већ све што је мало боље и што у будућности може донети профит. Опет је то круг истих људи који се сада и званично шири – Косово им је постало тесно. Свесни су да иза тих вођа стоји неко ко њихове прљаве послове толерише зарад својих виших циљева. Путеви ка луци Драч скоро су завршени.
Црно море ће се ауто-путем спојити са поменутом луком. Нису то путеви Албанаца, већ НАТО путеви. Освешћени и опијени свиме што долази са Запада, када је модеран живот у питању, све мање виде себе у тој причи и зато чине све да са Косова оду. Нико од њих не одлази у Албанију да живи, већ на потпуно супротну страну света и то нешто говори о њиховом расположењу када је уједињење у питању. Недељама су чекали у реду да подигну „Вучићевих“ 100 евра. Ту се видело колико њих има важећа српска документа. Сада се без проблема вакцинишу, а верујем да ће се пријављивати и за најављену помоћ само ако се она буде односила на све грађане КиМ.
Све што сам написала, наравно, не утиче много на званичну политику која се око овог окупираног дела Србије води. Виши су циљеви у питању и они који њима теже не воде рачуна о томе шта желе Срби или Албанци. Не значи ни да је расположење дела Албанаца према Србима промењено, посебно када смо ми јужно од Ибра у питању. Напада и притисака има и они неће престати. То је тај део њихове, па и политике њихових ментора, да би све лакше било када би Срби са Косова и Метохије отишли – о томе сведочи погром 2004. године. Нама опуштања нема. Наше трпљење се наставља.
Поменула сам ове чињенице – не верујем да их политичари не знају – у контексту тога да држава Србија мора ово да има на уму када са њима преговора. Треба да зна и народ у остатку земље, да не подлеже пропаганди о великом наталитету, ратоборним Албанцима, некаквом фанатизму, њиховој бројности и слично. Далеко од тога да су престали да буду све оно што су били, али дефинитивно нису на нивоу од пре 1999. године – то је прошлост. За „државу“ коју имају, за живот који у њој воде, са вођама које очима не могу да гледају, који су изгубили сваки кредибилитет енормно се богатећи и не марећи за друге, са прилично нарушеним ауторитетом, тешко да могу на некадашњем нивоу да их организују њихови вишедеценијски команданти.
Ако су Американци у својој депеши написали да су „на ивици пуцања“ и да се налазе „у паклу“, како су медији пренели, онда нису само описали своје стање, већ стање целог косовског друштва које су сами скројили. Србе бих изузела из тога јер ми смо та стања давно прешли – ми чекамо у својој димензији са очима упртим у званични Београд и његове поступке.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Преузето са: Националист