Велики љубитељи пива сигурно у свом пивопијском стажу нису избегли да пробају чувено Јагодинско пиво. Са флаше наше домаће пиваре и након чак 164 године смеши нам се чувени бркати чичица са шубаром на глави и чашом пива у руци.
Чувена слика омота овог пива заштићена је као бренд у Женеви. Али, ко је уопште на тој, сада већ чувеној, слици јагодинског „Чиче“? Следи врло интересантна и емотивна прича.
Прочитајте и:
Писмо брату погинулом у Великом рату – речи од којих ће вам поћи суза низ образ!
Чувени Милосав Митровић Лоса (1892-1961) био је велики пивопија. Родио се и живео у левачком крају, у селу Драгово (насталог 1900. спајањем три села, а кума новонасталом селу била је лично Драга Машин). Милисав Митровић, био је борац у Првом светском рату, у ком је и тешко рањен, због чега су му ампутиране обе ноге. Како говори хроничар села, Мирослав Симић, Лоса је стално обитавао у Јагодини.
Био је тешки инвалид, али га то није спречавало да се бави пољопривредом и путује чезама кад год је могао. Касније је носио протезе и тако радио с њима. Сматрао је губитак ногу својом наградом и често говорио да је то одликовање за борбу, боље него споменик да су му подигли. Највише је волео да седи у селу испред своје старе куће. Када је био у Јагодини, имао је бесплатно пиво у било којој кафани или ресторану где се точило и продавало „јагодинско“. Последњих година живота бавио се пчеларством и имао неколико кошница. Био је миљеник села и сви мештани радо су седели са њим и разговарали.
А ево и како је деда Лоса доспео на етикету свог омиљеног пива –
Имао је чезу и коње и тако се стално возио како би попио пиво у јагодинској чувеној Шареној механи. Тако је и упознао неке раднике пиваре који су радили у комерцијали. Њима се он допао и питали су га да ли би могли да га фотографишу. При наредном сусрету, то се и догодило. Деда Лоса није ни слутио да ће постати препознатљив лик и симбол „Јагодинске пиваре“. У селу и данас живе његови унуци – Слободан, Стојан и Драгомир. Према њиховој причи, сви су у кући и селу знали да су га ти људи фотографисали, али нису знали због чега. Када се његов лик појавио на налепници, силно се обрадовао. Сматрао је да ће тако живети вечно.
Његов углед међу старим пивопијама и даље је непревазиђен, а постоји и легенда која каже да кад такве пивопије уђу у кафану или ресторан, келнер не пита које пиво желе, већ одмах доноси „јагодинско“.
Јагодинска пивара има дугу традицију, још од времена Милоша Обреновића. А ево како се производило пиво тога времена –
Јагодинска пивара је основана 1852. године. Њен први правни власник и оснивач је био Филип Станковић, трговац из Смедерева, близак сарадник кнеза Милоша. Фабрика је подигнута у непосредној близини вароши на цариградском друму. Пиво се кувало у отвореном казану мале запремине на ватри која се ложила дрвима а мешала дрвеним лопатама, а потом спуштано у квасне подруме ради врења и сазревања. Чувало се у великим бачвама обложеним ледом.
Пиво је претакано у флаше од 0.7 литара и у бурад запремине 25, 50 и 100 литара и тако транспортовано у Јагодину и друге градове. Производиле су се три врсте пива: бело „Моравац“, које је имало највећу потрошњу; црно „Косово“, са знатно мањом потрошњом и „Салватор“, са знатним процентом алкохола и ограниченом потрошњом. Где год да се нађете у Србији, питајте неког старијег човека – сигурно ће се сетити јагодинског пива и његовог препознатљивог чиче.
Извор: Magacin, Опанак