Приштинска Kоха поново тврди да су српске светиње на Kосову и Метохији у средњем веку грађене изнад „древних илирских и арберијских храмова“.
Kоха тако, на пример, наводи, позивајући се на истраживања извесног Едија Шукријуа, да је Црква Богородице Љевишке у Призрену саграђена на темељима ранијег храма, наводећи да је „познато да је краљ Милутин 1307. године присвојио катедралну цркву Свете Петке (Срби је зову Богородица Љевишка) у Призрену, у којој је било седиште Призренске епископије.
Додаје се да је Црква Свете Петке саграђена на храму базилици из римског периода V-VI века и на темељима раније цркве из XI и XII века, а да је своју савремену форму стекла након реконструкције од стране српског краља Милутина (1307), који јој је променио име, посветивши обнову светици.
Kоха такође тврди да Црква Богородице Љевишке носи неколико различитих имена која су се користила у различитим периодима и језицима током живота цркве, а то су: албански – Света Пренда, Света Прена/Шенепрена, Света Петка;
Грчка црква; српски – Света Петка, Света Богородица Љевишка; турски: Џума Џамија.
Шукрију тврди да је археолошка и архитектонска истраживања спровео истраживач С. Ненадовић током 1950-1952. године и да је утврдио три фазе градње: рановизантијска базилика, византијска базилика из 13. века и обновљена црква 1306/07. године.
Kоха сматра да истраживања Шукријуа потврђују да је развој цркве Свете Петке у Призрену имао девет фаза и да је тај храм постојао и пре римског периода.