Dušanov zakonik (u starim prepisima Zakon blagovjernago cara Stefana) je bio najviši pravni akt u srpskom Dušanovom carstvu iz 14. vijeka i u kasnijim vjekovima.

Nastao je prevođenjem vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena, prije svega Vlastareve Sintagma iz 1335. godine i iz srpskog običajnog i narodnog prava. Zakonik je usvojen 1349. na saboru u Skoplju a dopunjen 1354. godine u Seru, svega godinu dana prije Dušanove smrti. Cilj Zakonika je bio da Dušanovo carstvo pretvori u uređenu, pravnu i modernu državu toga doba, kao što je bilo Vizantijsko carstvo.

Dušanovim Zakonikom iz 1349. godine položaj seljaka je tačno određen. Zakonik cjelokupno stanovništvo dijeli na dvije najmnogobrojnije kategorije „na vlastelu, kao gospodare zemlje, i na sebre, kao naseljenike na zemljama, zemljoradnike.” Takođe, Zakonik cara Dušana poznaje i kategoriju ropskog stanovništva. Po Zakoniku, robovi (otroci) su “baština vječna” vlastelina.

Dušanov zakonik se, uz Zakonopravilo iz 13. veka, smatra najvažnijim zakonom (ustavom) srednjovjekovne Srbije.

 

Među prvim stvarima koje zakonik uređuje jesu bračni odnosi. Član dva i tri ovog zakonika kažu da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Ne samo da su zakonom uređivani bračni, već i seksualni odnosi, te se kažnjavala čak i “blud među supružnicima”. “Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže”, navodi se u ovom zakoniku.

Da danas važi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovatelja i pedofila (koji uprokos zaprećenim kaznama od 12 godina retko kada dobijaju duže od 3 godine zatvora) ne bi bio ni približno toliko veliki. Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali na sledeći način: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”.

Laž, mito i kleveta smatrali su se takođe velikim prestupima. Falsifikovanje dokumenata, kažnjavalo se oduzimanjem onoga što je se pokušalo prikriti. Za promanje mita,oduzimala se sva imovina, dok se klevetnik poistovećivao sa razbojnikom.

Psovanje, sve češći način izražavanja današnje omladine kažnjavalo se novčano. U 55. članu kaže se da “ako vlastelin, ili vlastelinčić, opuje sebra, da plati sto prepera, ako li sebar opsuje vlastelina, ili vlastelinčića, da plati sto perpera i da se osmudi”.

Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubistva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži srodnici, kazna je bivala stroža. “Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima.

Dok se alkoholizam danas sam po sebi ne kažnjava, u vreme cara Dušana prestupi načinjeni pod dejstvom opjnih pića kažnjavali su se vađenjem očiju, batinama, ili sečom udova.

Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.

Zanimljivo je i da su se za razliku od današnjice, kada naša saobraćajna policija jedva čeka da naplati kaznu nekom strancu, a neretko se dešava da strance “opelješimo” do gole kože, pokrademo i ponizimo,  gosti su se u Dušanovoj Srbiji istinski poštovali.

“Ako se gde desi kome bilo gostu ili trgovcu ili kaluđeru, te mu uzme što otimačina, ili lopov ili kakva bila neprilika, svi takvi neka dođu carstvu mi, da im plati carstvo mi, što budu izgubili, a carstvo mi da traži kefalije i vlastelu kojima bude put predan i straže poverene. I svaki gost, i trgovac, i Latinin, da dođe prvim stražama, sa svim što ima i nosi, da ga straža straži predaje sa svim; ako li se dogodi te što izgubi, neka bude porota, što reknu verodostojni ljudi po duši da su izgubili s onim porotnicima, to da im plate kefalije i straže”.

Foto: Wikipedia.org

Ovaj zakonik upamćen kao strog, prema istorijskim podacima doprineo je do opadanja kriminala u vreme carske Srbije. Iako stručnjaci tvrde da današnje zakonodavstvo nije blago i da povećane kazni za neke zločine ne bi smanjilo broj prestupnika, svaki put kada se dogodi neko svirepo delo, kao kroz maglu pominje se i Dušanov zakonik.

Šta mislite, da li bi ove kazne danas doprinele smanjenju kriminala i nedozvoljenih radnji?