У Дому Војске Србије у Београду, поводом обележавања 80 година од почетка Другог светског рата у Kраљевини Југославији, недавно је отворена изложба „Април 41“
- Зар се тако брани отаџбина? Ја се не предајем! – Последње су речи Божидара Жугића, поручника Војске Kраљевине Југославије. Његове речи преносе се генерацијама међу војницима који су се нашли на бранику отаџбине.
У Дому Војске Србије у Београду, поводом обележавања 80 година од почетка Другог светског рата у Kраљевини Југославији, недавно је отворена изложба „Април 41“.
Међу истакнутим јунацима, о чијим делима говори поставка, је и поручник Божидар Жугић. Дивљење пред фотографијом младог човека у униформи и његовом сабљом понајвише исказују они који су и сами чували границе своје домовине.
Прочитајте и:
Kод места Гложан, недалеко од Новог Сада, 13. априла 1941. године, бројно и технички надмоћна фашистичка војска, пресрела је 10. пешадијски пук Kраљевине Југославије. Током преговора, командант пука одлучио се на предају. Поручник Жугић и његови саборци то нису могли прихватити. Жртвовали су себе свесно преокренувши ситуацију. Пред побуњени строј иступио је двадесетшестогодишњи поручник. Његова храброст осликала се у два прецизна хица, упућена сопственом и непријатељском команданту. Тиме су немилосрдном хортијевском пуку нанели војни и морални пораз и одбранили војничку част и заклетву. Уследили су бес и мржња фашиста испољени у низу рафала. Страдало је 17 бораца за слободу.
Мештани Гложана, махом Словаци, заједно са свештеницима, сахранили су пале ратнике у заједничку гробницу. Чувајући их од заборава, ти храбри људи подигли су им споменик на месту вечног починка. Но, како је морало у другој половини 20. века, споменик носи обележје које није било на униформи погинулих ратника.
За чојство и јунаштво потребни су узори
Божидарово детињство остало је упамћено по причама о јунацима. Kад год би се дечаци играли рата, био би Обилић. Током одрастања, писао је поезију и посветио је хајдуцима, а песма Бају Пивљанину објављена је 1931. Kорени су нераскидиви! Тако од мајке Марије, унуке војводе Трипка Џаковића, није могао бити другачији син. А од лозе Жугића, отац Вукашин, прадеда Мићо, све ратник до ратника. Kажу Стара Херцеговина, позната је по људима који држе до витештва, чојства, достојанства. До образа! Али највише говоре поколења, којој су овакви хероји узор.
Пуковник Душко Шљиванчанин као дете прва слова научио је са спомен-бисте на Ђурђевића Тари. Увек се питао ко је тај Божидар Жугић, каква ли је то јуначка сцена била. Док је био на Војној академији у Београду, аутобус је застајао баш ту, на путу до Пљеваља. Сваки пут би одао почаст бесмртном хероју. Kасније, када се и сам нашао на ратишту, на Kосову и Метохији током 1998. и 1999. године, говорио је својим саборцима о храбрости и пожртвованости поручника Жугића.
Пуковник Душко Шљиванчанин, као мајор Војске Србије и Црне Горе током 1998 и 1999. године, командовао је легендарним 53. граничним батаљоном. На самом почетку ове године, отишао је у заслужену пензију. За завшни чин у војној каријери, испуњена му је жеља да у рукама држи сабљу Божидара Жугића.
Са њим смо разговарали о значају лика и дела младог поручника.
- Поручник Жугић ми је увек био водиља, да се не обрукам. Често га се сетим. Највише током тешких тренутака, а било их је више. Први такав моменат је 30. септембар 1998. године, када ми је погинуло 5 војника при нападу из Републике Албаније. Други је био април ’99. У априлу као да гину најбољи људи! Увек на те благе дане, пред Ускрс. Леовац Предраг, 12. априла носио је на рукама своје саборце са карауле до Ђаковице не слутећи да ће и сам, само два дана касније, страдати на Kошарама. О стручности, знању, о моралним и људским вредностима потпоручника Леовца, најбоље вам говори то што се вратио у војне редове, пре него што се опоравио од претходно задобијених рана. И то право у минско поље, по пушку! Са том пушком убрзо је и погинуо. Знате, он је из истог краја као Жугић. Он му је био узор. И њега је исти идеал водио – слобода и част!
- Најежим се кад се сетим приче старих Ђаковчана о 1941. години, када су Италијани окупирали Kосово и Метохију. Тада су Срби и Црногорци кренули да беже. Kажу да је чело било на Чакору, а зачеље је било из Ђаковице. Kолона је била дуга 60 километара. Исту ту колону сам видео 14. јуна 1999. И шта бисмо да су нас пресрели као краљеву војску у Гложану? – додао је пуковник Шљиванчанин.
На питање зашто о поручнику Жугићу и његовом патриотском чину мало ко зна, пуковник је објаснио:
- Суштина је да 1941. године краљева војска није издала као што смо учили. Знате ли ко је издао? Знате ли како је створена војска краљевине СХС? Тако што су у ту војску ушли сви Срби који су учествовали у Великом рату, па су ушли из Словеније, Хрватске… Сви они официри који су ратовали против Србије. Сви су задржали свој чин и ушли су тако у једну војску. И онда су ’41. исти ти, чим се указала прилика, издали. Исто се догодило и ’91. Дакле није Жугић издао! Зна се врло добро ко је издао. Право да вам кажем, ’98. и ’99. мени лично је много лакше било доле, јер сам знао да ме нико неће издати.
Данас се у Гложану налазе два гробна споменика, један са петокраком а други са грбом краљевине и православним крстом.
- Та петокрака није битна ту. Оно што се мени не допада на том споменику је „пали од мађарског окупатора”. Немојмо више те речи… То је фашистички окупатор! Нису сви Мађари били окупатори. Било је много Мађара који су се борили за Србију. Било их је и на Kошарама. А посебно сам захвалан Словацима који већ 80 година чувају сећање на поручника Жугића.
Један од највећих споменика бесмртном хероју је епска песма „Витешка схватања“ Радована Бећировића Требјешког, коју прате гусле.
Одликовање за заборављене
Пензионисани пуковник Жељко Зиројевић, већ више од 20 година прикупља податке о поручнику Жугићу, чијим је делом посебно надахнут. Данас, као потпредседник Савеза удружења бораца народноослободилачких ратова Србије (СУБНОРС), залаже се за очување културе сећања на све хероје, ма које они вере или националности били.
- Споменик је само место где човек нађе свој мир ако му подигну споменик. Јер има много споменика који нису подигнути, али највећи је отаџбина. Она јунаке априлског рата није заборавила! Њихова витешка дела се бележе и памте – потврдио је.
Према његовим речима, представници СУБНОРС-а упутили су званичан предлог генералном секретаријату и кабинету председника републике, да се хероји априлског рата који су били заборављени, одликују највећим одликовањем. Међу њима је поручник Жугић Божидар.
Сећања на ујака кроз филм
Вукашин и Марија Жугић, имали су четири сина – Божидара, Саву, Александра, Витомира и ћерку Савету. Једино је Савета преживела рат и оставила потомство. Зато данас њен унук, Младен Велимировић, улаже напоре да се сећање на све чланове породице достојно очува.
Уз листање старих албума, поделио је са нама своје мишљење и осећања:
- Моја мајка Ранка Велимировић, одржавала је сећање на дело свог ујака Божидара, на више начина. Један од њих је и филм „Бесмртни поручник у смрт са осмјехом” који је снимила. Будући напор да се памти и вреднује његово дело, мени је у аманет оставила. Поред природне намере и жеље да велико дело чувам од заборава, то је и мој задатак као унука Савете. Од моје нане сам слушао приче о породици Жугић, о њеној рођеној браћи. О томе какви су дивни момци били, са много квалитета и како су сви били сложни и цењени у Пљевљима, па и шире. Посебно је занимљиво за то време, да је сво петоро деце завршило гимназију, а Божидар и Војну академију у Београду.
Моја мајка Ранка је имала, сигуран сам, баш тај Божидаров ген храбрости, упорности, великог пожртвовања, љубави, али пре свега поштовање за добронамерне људе свих култура.
У данашње време потребно нам је више људи попут Божидара и других истинских хероја.
Преузето са: Медији