На уласку у Мојсињске планине, у атару Рибарске реке је село Каоник, које по предању постоји око 600 година. У селу са око 340 кућа изграђено је чак тринаест цркава. О свакој богомољи, као и о старом храсту – запису из 14. века – брине по неколико каоничких фамилија.
Ово је Каоничка Света гора. Сваки кутак села је део богате историје Троморавља, од римских извора, средњовековних утврђења, до српско-турских ратова 19. века, када је сточарска насеобина постала велико насеље подно Чокотоног брда.
Већина храмова у Каонику су, према речима пароха Александра Кузмановића, из средњовековног периода или из периода српско-турских ратова с краја 19. века, међу којима је и храм Свете Недеље.
Сваку цркву одржава по неколико људи, каже Борисав Стевановић, који је чисте, отварају за празник и недељом.
Каоничке цркве изграђене су у деловима села где живе поједине породице. У Хајдучком Гају је богомоља Свети Јелисеј, а најстарија црква у селу посвећена је Вазнесењу Господњем у Црквини.
- У близини царског града иза Чокотиног брда живи једно село мало, село славно, православно. Ту Рибарска река тече, ту је моја дедовина.
- У овој цркви венчали су се мој прадеда, деда, мој отац и ја – наглашава Мирољуб Милановић у репортажи за РТС.
Такве услове нема ниједно село, каже Витомир Анђелковић: “Толико цркава, хвала богу, добро је. Раније док сам био ја млад ишло се пешке на сабор од цркве до цркве, није имало бицикле, коњи и чезе, аутобус није радио.”
Народ верује у цркве, записе и лековите воде. То су места где се Каоничани срећу, веселе и тугују. Само сложни, градећи своју Свету Гору, путеве и куће, изграђују сопствени идентитет и обезбеђују опстанак на овом простору.
