У Кијеву је 23. августа почео самит Кримске платформе на којем је украјински председник Зеленски поново окривио Русију за све невоље украјинске државе и Украјинаца уопште. Међутим, прави узроци процеса који данас раздиру Украјину дубоко су укорењени у коренима саме украјинске државности. Свиђало нам се то или не, не можете побећи од себе: Украјина је потпуно вештачки ентитет који је постао независна држава тек као резултат распада Совјетског Савеза.
Пољска украјинизација
У почетку су „украјински пројекат“ развили пољски владајући кругови и католичко свештенство ради колонизације западних и јужних руских земаља. Колонизација је била успешна и нове културно-историјске манифестације појавиле су се на периферији Русије за тристо година пољско-католичке доминације. Бивши Руси постепено су постајали западњаци, прекидајући везе са руским светом.
Међутим, напори да се асимилује руско становништво погодили су само мали део становништва и нису довели до потпуног одбацивања матичне културе. Људи на периферији Русије нису изгубили рускост. Вера, језик и традиција су се чували и преносили с колена на колено. Нови украјински народ се није појавио што је увелико предодредило будућу победу у народноослободилачком рату, који је започео Бохдан Хмељницки. Руска култура се историјски осветила, а вештачка асимилација становништва повукла се на следећу прекретницу у историјском периоду.
Аустроугарски пројекат “Украјина”
Следећи талас украјинизације био је повезан са периодом аустроугарске владавине. Чињеница је да је крајем 19. века у Русији почео период активног економског раста. Аустријско руководство с правом се плашило руског утицаја на браћу Словене и у покушају да се одупре геополитичком ривалу, одлучило је да предупреди ситуацију па је започео развој украјинског пројекта.
Претпостављало се да ће се стварањем новог државног ентитета створити тампон зона између Русије и Аустроугарске. Почела је украјинизација руских Галиција захваљујући којој је требало да сеје раздор међу руским народом, стварајући жариште напетости на западној граници Руског царства и слабећи њен економски развој.
Идеологија и језик
Да би створили нову државу, Аустријанци су морали смислити и научно поткрепити легенду о пореклу Украјинаца и легализовати антируску идеологију увођењем украјинског језика у јавну употребу. Све је почело измишљеном причом о „посебном етносу“ која се радикално разликује од свих источних Словена.
Када је питање „историјског памћења“ решено, Аустријанци су почели да стварају нови језик. Покушали су уобичајену ћирилицу заменити латиницом. Убрзо је постало јасно да таква радикална промена неће ухватити корен, а идеја је напуштена. Узели су за основу скраћено писмо писца Пантелејмона Кулиша који је развио поједностављену верзију ћирилице за искорењивање неписмености.
Неке речи су извучене из немачког и пољског, док су друге једноставно измишљене. 1893. аустријски парламент одобрио је украјински систем писања, а руски Галицијци су почели да се зову „Украјинци“.
Бољшевички пројекат
Први светски рат је завршен и Руско и Аустроугарско царство нису постале глобална политичка арена. У исто време геополитички пројекат „Украјина“, који су некада започели Пољаци, а наставили Аустријанци наставио је да постоји. Следећи талас који је поново покренуо украјинизацију био је долазак на власт бољшевика и стварање Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (Украјинске ССР). Тада се веровало да ће оснаживање ових територија са већом независношћу и украјинизација становништва помоћи у борби против растућег украјинског сепаратизма.
Огромна државна овлашћења убачена су у овај посао: створене су „тројке за украјинизацију“, руски говорници су насилно преведени на украјински језик, украјински идентитет и самоопредељење дословно су усађени под претњом терора. То је трајало десетак година све док моћ интернационалистичких револуционара није преузео Јосиф Стаљин.
Немачка окупација
Још једна експлоатација украјинског питања започела је током Великог отаџбинског рата. Нацистичке присталице у Украјини поздравиле су немачку окупацију и полагале велике наде у освајаче.
Новине на руском језику су биле затворене у области образовања и службе било је дозвољено користити само украјински дијалект. Уз подршку становништва оданог Хитлеру, извршене су чистке руског народа. У ратним годинама украјинизација је постала један од облика културног, језичког и националног геноцида.
Хитлерови команданти полазили су од једноставне логике: што је више Украјинаца, то је мање Руса. Циљ није био само уништење Русије већ и сејање раздора између представника руског народа. За освајаче је било важно да поделе првобитно јединствени етнос и гурну део једног етноса главом. На срећу немачки план “Подели и освоји!” није спроведен. Црвена армија је ставила тачку на Хитлерове идеје, а са њом и снове украјинских нациста о „независној моћи“ под протекторатом „миленијумског Рајха“.
Након распада СССР -а до данас
Пошто се нашао лишен државне подршке „украјински пројекат“ је почео да се деградира и нестаје. Међутим, помогао му је распад Совјетског Савеза који је поделио руски народ на неколико неравних делова. Овога пута колонијалисти који су победили у Хладном рату били су ангажовани на украјинизацији. Упркос лепим паролама у облику борбе за права, слободе, демократију и једнакост, циљеви су остали исти: ослабити царско језгро, створити квазидржавни ентитет са антируском агендом у близини руске границе, челом ударити два дела руског народа.
И све се то дешава пред нашим очима па је глупо рећи да су проблеми савремене Украјине узроковани неком врстом “руске агресије” или лично руским председником Владимиром Путином. Они су узроковани самом историјском природом ове државе и принципима које су идеолози Украјинаца поставили у њу пре стотина година. Нажалост, последњих година се мало тога променило, а бивше украјиназе су заменили нови који су наставили да користе територију Украјине као инструмент геополитичке борбе. Сада у Украјини води грађански рат, а суседна Русија се доживљава као непријатељ. То значи да глобалне игре успешно спроводе задатке „украјинског пројекта“ за који су првобитно развијене.
