Преминуо је Призренац Милош Некић (92), који је опстајао у Призрену током свих немира и напада на њега и његов дом и никада није хтео да напусти свој дом.
– Преминуо је Призренац Милош Некић (92), који је опстајао у Призрену током свих немира и напада на њега и његов дом и никада није хтео да напусти свој дом. Ову информацију је поделио на Фејсбуку свештеник Јован Радић који је описао испраћај храброг деке Милоша.
– Данас сам одслужио своје прво опело, био сам свештеник, гробар и сведок једног тужног догађаја на којем смо испратили на вечни починак деку Милоша (92 године). Живео је тихо, ретко да је ко и чуо за њега и знао да уопште живи овде у Призрену. Али оно што сам данас сазнао од малобројних људи који су присуствовали погребу је то да није желео да напусти свој град и кад су га прогањали и кућу му спалили и када га је ћерка молила да се склони на сигурно у централну Србију – пише у објави.
Прочитајте и:
– Храбри дека Милош којег нисам упознао за живота, поред своје куће живео је као бескућник у бази КФОР-а, јер му је кућа спаљена, али је све то издржао и услишена му је жеља да преда своју душу Богу и остави своје кости управо овде на овој Светој Косовскометохијској земљи као и његови преци. Након сахране пришла ми је једна побожна бака да ми покаже место где је сахрањена њена мајка и оставила ми аманет да и њу ту сахранимо. Имао сам потребу да ово запишем и поделим са вама да би остало сведочанство о изумирању једног народа у царском граду. Али опет након Великог Петка долази и Васкрсење тако да смо деку Милоша испратили на онај вечни пут у нади да ће бити примљен у наручје праоца Аврама уз Васкршњи тропар и у нади на Васкрсење! – написао је Радић.
– Моја фамилија једна је од најстаријих и најпознатијих у Призрену – поносно је истицао у интервјуима.
– До доласка Кфора овај град је носио пет ознака по мојим блискима. Пред поштом је био споменик посвећен мојој стрини Косани Некић на месту где су је обесили. Обесили су и њену 20-годишњу ћерку Драгицу у Ђаковици. И по Станислави Некић се звала улица и најбоље обданиште. Она је имала 19 година када је погинула у Другом светском рату. Сви су животе дали као антифишасти. На мојој кући је била спомен-плоча.
Причао је и да је са комшијама често био на ратној нози.
– Стално ме чачкају да продам кућу – одмахује Милош. Преминуо је Призренац Милош Некић (92), који је опстајао у Призрену током свих немира и напада на њега и његов дом и никада није хтео да напусти свој дом.
– Преминуо је Призренац Милош Некић (92), који је опстајао у Призрену током свих немира и напада на њега и његов дом и никада није хтео да напусти свој дом. Ову информацију је поделио на Фејсбуку свештеник Јован Радић који је описао испраћај храброг деке Милоша.
– Данас сам одслужио своје прво опело, био сам свештеник, гробар и сведок једног тужног догађаја на којем смо испратили на вечни починак деку Милоша (92 године). Живео је тихо, ретко да је ко и чуо за њега и знао да уопште живи овде у Призрену. Али оно што сам данас сазнао од малобројних људи који су присуствовали погребу је то да није желео да напусти свој град и кад су га прогањали и кућу му спалили и када га је ћерка молила да се склони на сигурно у централну Србију – пише у објави.
Прочитајте и:
– Храбри дека Милош којег нисам упознао за живота, поред своје куће живео је као бескућник у бази КФОР-а, јер му је кућа спаљена, али је све то издржао и услишена му је жеља да преда своју душу Богу и остави своје кости управо овде на овој Светој Косовскометохијској земљи као и његови преци. Након сахране пришла ми је једна побожна бака да ми покаже место где је сахрањена њена мајка и оставила ми аманет да и њу ту сахранимо. Имао сам потребу да ово запишем и поделим са вама да би остало сведочанство о изумирању једног народа у царском граду. Али опет након Великог Петка долази и Васкрсење тако да смо деку Милоша испратили на онај вечни пут у нади да ће бити примљен у наручје праоца Аврама уз Васкршњи тропар и у нади на Васкрсење! – написао је Радић.
– Моја фамилија једна је од најстаријих и најпознатијих у Призрену – поносно је истицао у интервјуима.
– До доласка Кфора овај град је носио пет ознака по мојим блискима. Пред поштом је био споменик посвећен мојој стрини Косани Некић на месту где су је обесили. Обесили су и њену 20-годишњу ћерку Драгицу у Ђаковици. И по Станислави Некић се звала улица и најбоље обданиште. Она је имала 19 година када је погинула у Другом светском рату. Сви су животе дали као антифишасти. На мојој кући је била спомен-плоча.
Причао је и да је са комшијама често био на ратној нози.
– Стално ме чачкају да продам кућу – одмахује Милош.
Живео сам забарикадиран четири године. Једна жена ми је доносила храну, а представници Кфора су два-три пута дневно долазили да виде да ли сам жив. Од 1999. до 2004. готово сваке вечери су почињали напади на моја врата. Ставио сам бетонске блокове, а када су они почели да падају од удараца, стављао сам и греде. На прозоре сам ставио и бодљикаву жицу. Четири пута су ми палили кућу – причао је он.
Извор: СД