Црква Светог Архангела Гаврила, смештена у Хумској улици, подигнута је у спомен српским војницима погинулим у Првом светском рату, у периоду од 1937. до 1939. године. Градњу храма су сопственим средствима финансирали Милан Вукићевић, народни посланик са супругом Радмилом, који су у својој задужбини и сахрањени.
Само две године после освећења темеља, чин освећења храма извршио је Његова Светост Патријарх српски Гаврило, који је у својој беседи, између осталог, том приликом рекао: „Наша је дужност да веру подижемо и одржимо трајну успомену на народне јунаке који су у ослободилачким ратовима положили несебично и свесно своје животе за стварање слободне југословенске државе. Стога сам овај храм посветио успомени свих војника изгинулих у ослободилачким ратовима од 1914-1918. године, изгинулих за слободу Јужних Словена, војницима Русима, Французима, Енглезима, Италијанима, и осталим који су допринели да се оваплоти идеја наше слободе.“
Пројекат овог велелепног београдског храма израдио је у српско-византијском стилу архитекта и сликар Григорије Самојлов, пореклом Рус, козак, који је у јеку бољшевичке револуције емигрирао из Русије. Иконостас од ораховине у дуборезу израдила су браћа Милојевић. Иконе на иконостасу сликали су академски сликари. Првобитан фрескопис храма урадили су академски сликари Варун Секрет и Ретлингер и то само неколико фресака које су временом биле оштећене од влаге. Други светски рат је онемогућио потпуно довршавање живописа. Њихову рестаурацију извршили су академски сликари, брачни пар из Београда, Даница и Милосав Младеновић. Под цркве је по вољи ктитора израђен у мозаику по угледу на манастир Светих Архангела код Призрена, задужбини цара Душана.
Прочитајте и:
БЕЗ ИЗУЗЕТАКА: Кад наређује Србија, сви су некада ишли у рат, па и деца политичара!
Мошти Светог великомученика Пантелејмона се у овом храму налазе од септембра 1946. године када је извршен свечани пренос моштију. Од тада, па до данашњих дана се празник Светог Великомученика Пантелејмона на најсвечанији начин празнује у овом београдском храму. У Летопису цркве не налазимо податке о томе одакле су мошти светитеља донесене, ко их је и коме поклонио и зашто су донесене баш у овај храм.
У периоду изградње фудбалског стадиона „Партизан“, педесетих година, који је изграђен преко пута саме цркве и којем је придаван општенационални значај, налазимо у новинском чланаку под називом „Шта урадити са црквом да својим звоњењем не би ометала фудбалске утакмице“ сведочанство команданта градске војне области Павла Јакшића о намерама војних званичника да затраже дозволу за рушење цркве. Наиме, генерал Пеко Дапчевић је пренео комесарско – личном везом усмени захтев да Команда области писмено затражи од Народног одбора града Београда да се поруши православна црква Светог Архангела Гаврила. Заиста невероватно до које мере је била раширена фудбалска еуфорија „режимског тима“, како је говорио Слободан Пенезић Крцун, и на какве су све потезе били спремни тадашњи државни моћници.
Православље
