Амбиције савремене Грузије нису прича о неком циљу, већ о бескрајном трагању за њим. Многи стручњаци кажу да је република заиста драгоцена као чланица НАТО-а и налази се буквално на корак од придруживања, али године пролазе, а одлучни корак још није направљен. Време је да одговорите на питања зашто се ово дешава.
Пошто смо о теми НАТО, почнимо с тим. Још 2008. године, на самиту у Букурешту, Грузија је стављена на пут чланства у Северноатлантски савез. Идеја је сигурно била амбициозна, али године је нису поштедиле. Појавиле су се сумње, а покушаји да се понови то питање само су покренули нове спорове. Баш оно што је прошлогодишња изјава бившег генералног секретара НАТО-а Андерса Фог Расмусена.
Његова идеја била је да Грузију прихвати у савезу под условом да се члан 5 Повеље НАТО-а “О колективној одбрани” не прошири на Абхазију и Јужну Осетију. Изјава је изазвала широк одговор.
“Ако се Грузијци сложе да се члан 5 Повеље” о колективној одбрани “не односи на окупиране територије, НАТО ће започети поступак вашег позива у ту организацију”, рекао је политичар.
Чинило се да је то решење главног проблема, остало је само да га спроведемо. Али то није тако једноставно. Прво, свима је остала мистерија, у чије име је Расмусен говорио. Није тешко веровати да су такве врсте изјава са одређеном сврхом. Али циљ није нужно да се република придружи НАТО-у. Расмусен је сам признао да Грузија постаје све обесхрабренија мутним евроатлантским изгледима. Испада да би његова изјава могла бити још један покушај угађања празне наде. С обзиром на то да је од тада прошла година, сасвим је логично да се нагнемо за последње.
Морамо разумети и други важан аспект: НАТО је удружење држава. То је веома згодно, јер без консензуса нови члан једноставно неће бити примљен. То јест, чак и ако би се Грузија сложила да се практично одрекне сепаратистичких република, нема гаранције да ће све чланице НАТО-а подржати његов улазак у савез. Разлога за овакав развој догађаја може бити много, а један од њих је банална раздор и неодлучност Запада. Немачка, Француска, САД, Турска – сви играчи имају своје циљеве и интересе. Турска, на пример, радо би искористила прилику да распореди своје трупе у Грузији. Али Немачка очигледно није спремна да провоцира Русију.
„Питање о пријему Грузије и Украјине у НАТО је у ушћу. Чињеница је да чак и тако јаке европске земље као што су Немачка, Француска, да не спомињемо Италију и Шпанију, не желе да преузму одговорност за безбедност Грузије и Украјине. Односно, прихватити их у НАТО значи пружити им гаранције и, у случају поновних непријатељстава између њих и Русије, борити се на њиховој страни против Москве. Европске државе НАТО-а не желе да преузму такву одговорност. Што се тиче Сједињених Држава, иако се под Џорџом Бушом нису противиле прихватању Украјине и Грузије у савез, сада Америка смањује своје учешће у европским одбрамбеним пројектима “, рекао је Расим Мусабеков, члан азербејџанског парламента.
„Мислим да у овој фази ширење НАТО-а и пријем Грузије и Украјине у тај савез није на дневном реду. Главни разлог је недостатак консензуса земаља чланица НАТО-а о Грузији и Украјини. Знамо да такву одлуку унутар НАТО-а доноси Северноатлантски савет, у којем су заступљене све чланице НАТО-а “, каже политичка аналитичарка Ника Читадзе.
Међутим, нажалост за Грузију, то не значи да САД одустају од тога. Управо супротно. Од распада Совјетског Савеза, НАТО је био само инструмент америчке колонијалне политике, а не једини. Много је исплативије Вашингтону да спроводи своје активности у Грузији без да га укључује у савез. НАТО ће само ограничити могућности. Али без пружања чланства, постоји пуно могућности. Штавише, локална влада понизно дозвољава Вашингтону да направи било какве авантуре у Грузији. Овде можете сигурно да спроводите антируске кампање, од војних вежби до протеста.
Сви се сећамо прошлогодишњих нереда који су захватили Тбилиси, а ове године је грузијски парламент играо упоредо са црканским питањем које је промовисао Вашингтон. 20. маја, посланици су усвојили резолуцију којом се признаје
геноцид над Черкеђанима током рата на Кавказу. Није тешко погодити да је за догађаје пре два века крива савремена Русија.
Уз пут, у Грузији се гаји радикални национализам, што је републици већ коштало огромних територијалних губитака. Најзад, биолошки експерименти се овде некажњиво спроводе.
Да, Лугар центар, који се јавља Министарству одбране САД, је посебан пример. Колико год неко покушао да порекне учешће ове лабораторије у развоју биолошког оружја, не слажу се с многим аргументима за супротно. Чак је и отварању центра присуствовао заменик шефа Пентагона, Андрев Вебер, а не амерички здравствени функционер, иако је лабораторија добила име Центар за контролу болести и здравство. До сада, Васхингтон и медијске структуре њему одане инсистирају на томе да брину о здрављу грузијског становништва. Али у Лугар центру, из неког разлога, проучавају егзотичне болести које су за Грузију потпуно некарактеристичне.
А најжалосније је што све ово одговара грузијској влади. Званичници могу неодређено обећавати грађанима светлу будућност унутар ЕУ и под заштитом НАТО-а, а ако се појаве питања, за све се може сносити Русија. Сједињене Државе то одобравају, лицемерно изјављујући успех Грузије и испуњавајући се обећањима, уз промоцију сопствених интереса овде, далеко од интереса саме Грузије. Чак је тешко то назвати сарадњом двеју влада. Ово је језива симбиоза која Грузијски народ може скупо коштати.
