Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabae) српска је касна средњовјековна држава која је постојала у вријеме османског освајања Балканског полуострва. Њом су владали Стефан Вукчић и његов син Владислав, чланови племићке породице Косаче, а захватала је дјелове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе. Средиште војводства је било у Брезници на простору данашње Црне Горе.
Шта је Војводство Светог Саве било у територијалном смислу, показује дио гео-карте штампане у Риму 1689. тачно на 300 годишњи јубилеј Косовског боја (1389). Иако ова карта личи на наивну умјетност у односу на данашњу картогафију, њу није радио било ко. Радили су је познати стручњаци Рима: историчар и географ Cantelli da Viole, гравер Antonio Barber и издавач De Rossi. Као што се на карти види, Војводство Светог Саве се широко простирало: на западу до ријеке Неретве, на сјеверу му је припадало и Љубиње и знатан простор од Љубиња до границе са Босном, на сјевероистоку је граничило са Parte dela Servia (Србија), а на истоку са Parte D’Albania у којој је била Горња и Доња Зета.
Уз обалу је Српско поморје, осим уског обалног појаса Дубровачке Републике, тада настањено већинским српским живљем. На основу те карте, то је касније ушло у Зетску бановину. У тој карти нема помена о црногорској, ни о некаквој дукљанској држави, ни о Црној Гори као турском кадилуку, што је дуго била. Помињу се само „popoli di monte negro“, и то једва видљивим словима, као ситан детаљ планинске популације која је поникла у земљи Светог Саве.
Прочитајте и:
Стефанова титула је била „Војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Њемачки превод ријечи војвода је херцег, титула по којој ће касније име добити данашња област Херцеговина, коју су Осмалије користиле као назив за покрајину која је претворена у османски санџак (тур. Hersek Sancağı).
У документима послатима цару Светог римског царства Фридриху III 20. јануара 1448, Стефан Вукчић Косача назива себе „војводом Светог Саве”, „господарем Хумским и Приморским” и „великим војводом” и приморава босанског краља да га као таквог призна. Титула „Војвода Светог Саве” је имала значајну вриједност за јавност, јер су Савине мошти, које су се налазиле у манастиру Милешева, чудотворним сматрали људи свих хришћанских вјера у региону.
Стефан је потписао споразум са Алфонсом V, краљем Арагона и Напуља, 15. фебруара 1444, којим је постао вазал у замјену за краљеву помоћ против непријатеља, првенствено краља Стефана Томаша Остојића, војводе Иваниша Павловића и Млетачке републике. У истом споразуму Стефан обећава да ће плаћати данак Алфонсу умјесто османском султану, што је до тада радио.
Прочитајте и:
ЗАМЕНИО МАНТИЈУ ЗА КУБУРУ И САБЉУ: Да ли сте чули за великог српског јунака Петра Јагодића “Куриџу“?
Стефан је 1451. напао Дубровник и започео опсаду града. Он је и раније нападао дубровачке племиће и, самим тим, Дубровачка влада га је прогласила издајником. Награда од 15.000 дуката, палата у Дубровнику у вриједности од 2.000 дуката и годишњи доходак од 300 дуката, понуђени су сваком ко га убије, уз обећање насљедног дубровачког племства што је помогло да се одржи обећање ко год то учинио. Стефана је пријетња толико уплашила да је одустао од опсаде.
Стефан Вукчић је умро 1466, а насљедио га је његов најстарији син Владислав Херцеговић. Османске снаге предвођене Стефановим најмађим сином, Херсекли Ахмед-пашом који је прије тога прешао у ислам, надјачале су Владислава 1482. У Османском царств (Херцеговина је била санџак у саставу Босанског пашалука).
Стефан је основао православне манастире Заграђе и Савина у Херцег Новом.
