6. februar 1958. godine ostaće duboko urezan u svetu fudbala, dan kada je ugašen jedan veliki san, dan kada su ugašene zvezde koje nisu stigle da zasijaju punim sjajem.
Bezbi, vizionar i trenerski mag, imao je san da napravi mladu ekipu sa kojom će pokoriti ostrvo, baš kao što su nekada Normani to učinili, a nakon ostrva da pokori i Evropu.
Dečacima širom Engleske ubrzo su počele da pristižu ponude koje se ne odbijaju, ponude koje za njih znače ostvarenje sna.
Sa toliko dece na terenu prirodno je da imate lidera koji će se starati o disciplini, ta uloga pripala je ne tako starijem Tomiju Tejloru.
Tomi je bio onaj klasični ostrvski razbijač koji je znao da povisi ton na saigrače pa čak i da im dobaci po koju “lepu” reč u slučaju da su je zaslužili. Bezbi ga je doveo iz Barnslija za tada rekordu sumu od 29.999 funti, verovatno se pitate žašto je nisu zaokružili na 30.000. Razlog se krio u Bezbiju, koji je bio poznat kao veliki psiholog. Jednostavno nije želeo da Tomi bude etiketiran kao igrač od 30 hiljada, pa je neposredno pre predaje novca izbavadio jednu funtu i dao je gospođi koja je služila čaj.
“Eto, sad ne koštaš 30.000 nego 29.999. Čestitam, postao si fudbaler Mančester Junajteda! Treba odmah da znaš da je to velika čast”.
Najpoznatiji dečak ove družine svakako je bio Bobi Čarlton, imao je svega 15 godina kada je školsku klupu zamenio terenom.
Najboljeg i najtalentovanijeg igrača ove družine, Dankana Edvards a, poznatijeg kao “Dankan nod Dadlija”, Bezbi je ukrao ispred nosa konkurentima rečima: “dođi i igraj za Junajted godinama!“.
Malo po malo, igrač po igrač I tim je bio sklopljen, ubrzo nakon toga narod ih je prozvao “Bezbijeve Bebe”.
Plesale su Bebe po terenu, gracioznim pokretima i neopisivom energijom koračali su ka ostvarenju Bezbijevog sna.
Prvi deo ostvario se 1956. godine, ostrvo je bilo pokoreno, naredni korak bila je Evropa.
U Evropi su Bebe pokazale da pretenduju da postanu ozbiljna fudbalska sila. Najpre su razbili Anderleht kao zvečku- ukupnim rezultatom 12:0! Zatim je usledila neizvesna bitka sa Borusijom, koju Bezbijeve Bebe jedva dobijaju. Sledeća prepreka Atletiko Bilbao je takođe jedva premoštena i na red dolazi veliki Real. Moćni igrači Reala predvnođeni legendarnim Di Stefanom uspeli su da se odupru naletima beba i da ih uplakane pošalju kućama.
Potučeni, suzavih očiju i poljuljanih snova, igračima Junajteda je bilo neophodno vreme da dođu sebi i spreme se za novi napad na evorpski tron.
Novo pokoravanje Evrope je počelo odlično, bez naročitog otpora redom su padali protivnici sve do četvrtfinala Kupa šampina.
14. januar 1958.
Bebe dočekuju Crvenu Zvezdu, dan uoči utakmice na stranama Politike osvanuo je tekst, koji je imao za cilj da ovdašnja javnost bilze upozna svog protivnika.
“Najveća snaga Mančester Junajteda je njegov Mat Bezbi, čovek koji je stvorio tim šampiona. Jedan od najukorenjenijih aksioma na Ostrvu je da tim koji dobija ne treba menjati. On je to smatrao predrasudom. Bezbi je afirmisao strategiju da tim pred kojim je 60 utakmica u sezoni mora imati 18 igrača, da oni moraju da budu spremni da igraju na više pozicija, tako da uvek faktički možete iskombinovati dva tima”…
Igrače Crvene Zvezde, pored Bezbija i njegovih Beba, sačekala ih je i gusta ostrvska magla. Samo zahvaljujući neverovatnim intervencijama tadašnjeg zvezdinog golmana Beare, Zvezda je sačuvala nadu pred meč u Beogradu.
Englezi su bili veom skeptični oko dolaska u Beograd, Srbija u to vreme nije bila na dobrom glasu u svetu, igrači Junajteda su čak u svojim koferima pakovali I hranu.
Stigli su 4. februara u popodnevnim časovima. Utakmica je bila zakazana za 5. u 14 i 45 časova.
Oko podne kapije JNA se otvaraju i stadion ubrzo biva prepun.
Domaći igrači su loše otvorili utakmicu, ponešeni atmosferom na tribinama pokušali su da se poigraju sa Englezima. Vajolet već u 2. minutu postiže pogodak za Junajted, do kraja prvog poluvremena zahvaljujući Bobiju, domaći igrači su još 2 puta vadili loptu iz svoje mreže. Početak drugog poluvremena je ipak vratio nadu domaćim igračima, nepunih pola sata pred kraj susreta na semaforu je stajalo 3:3, dva puta Kostić, pa zatim Tasić sa bele tačke uspeli su da poravnaju rezultat. Još jedan pogodak i igrali bi se produžeci (tada nije važilo pravilo gola u gostima). Usledila je gladijatorska borba, Šekularac i Tasiš su naizmenično ispaljivali projektile ka protivničkom golu, ali bezuspešno, englezi su sačuvali živu glavu na JNA.
Nakon ovako teške rovovske borbe, dobar odmor je bio neophodan. Zvezda je organizovala zajedničku večeru, a svedoci tog druženja godinama su nakon toga prepričavali kako Bebe nisu skidale osmeh sa svojih lica.
Sigurno će ostati upamćena rečenica kapiten, Rodžera Birna: “Što niste dali i taj četvrti, pa da se opet sastanemo”
Kao i govor vizionara Bezbija:
“Ovo putovanje je za nas puno iznenađenja. Ona su počela kada smo se spustili na vašu zemlju. Nismo očekivali da ćemo ovde zateći maglu, kao kod nas, pa sutradan sunce. Otišli smo da vidimo teren, očekivali sneg i led, a tamo sneg, led i blato. Kada smo poveli sa 3:0 pomislio sam ‘Mat, konačno ćeš drugo poluvreme jedne utakmice gledati mirno, pušeći lulu i uživajući’. I zaista sam zapalio lulu. Kod drugog gola Zvezde već sam prestao da pušim i počeo da zebem”.
Rodžer Birn dao je sve od sebe da ova magična noć potraje još duže, nakon večere na njegovo insistiranje druženje se nastavilo, a gde drugde ako ne u Skadarliji.
U Maderi im se kasnije priključio i Miro Radojičić, naš tadašnji ugledni novinar.
“Ne sećam se kako, dogodilo se u prilično sitne sate, ali mister Krikmar mi je ponudio da ih, kao njihov gost, ispratim do Engleske, njihovim avionom naravno. Bio sam dopisnik sa Ostrva i nisam žudeo da tamo odletim još jednom, i to na kratko. Ali čovek je čovek, uvek ima neke male želje. U to vreme od svog lista dobio sam garsonjeru, prvi put u životu imao sam stan, u njemu kauč i dve fotelje koje mi je takođe kupila moja novinska kuća. Želeo sam da sve ukrasim tepihom, a toga u ono vreme u Beogradu nije bilo. Prihvatio sam ponudu, znajući da ću se kući vratiti sa tepihom. Rastali smo se u najsitnije sate. Stigao sam kući, spremio se za put i nakratko zaspao, gotovo u sedećem stavu. Probudivši se na vreme shvatio sam da bi trebalo da obučem neki puniji sako, Engleska je to. Stigao sam na vreme na aerodorm, ali avaj, u sakou u kom sam bio u Skadarliji ostao mi je pasoš. Pohrlio sam kući, pa požurio nazad ka aerodromu. Avion je u međuvremenu poleteo. Nasmejao sam se sebi i otišao kući da se ispavam, tešeći se, filozofski, da u životu svako zlo ima svoje dobro”.
Sve što lepo traje kad tad mora da se završi, tako se i to predivno druženje fudbalskih velikana moralo privesti kraju. Igrači Junajteda su oko 11 časova imali zakazan sa pauzom u Minhenu, radi dopune goriva.
Let iz Zemuna do Minhena prošao je bez ikakvih problema, ali let iz Minhena za ostrvo…..
Nakon dopune goriva, pilot Džejms Tejn 2 puta je bezuspešno pokušao da poleti. Nakon drugog pokušaja noćenje u Minhenu se razmatralo, plašeći se da će se vreme dodatno pogoršati Tejn po treći put pokušava da poleti. Motori su zagrejani, putnici su na svojim mestima i avion počinje da se kreće pistom. Zahvaljujući snegu koji je neprestano padao stvorio se sloj bljuzgavice na kraju piste, upravo je ta bljuzgavica bila uzrok nesreće. Tejn gubi kontrolu nad avionom koji pomahnitalo preorava ogradu aerodroma i gubi levo krilo nakon udara u kuću.
Na minhenskom aerodromu zavladava muk, stravičan prizor od kojeg se kosti u telu zalede, a kosa na glavi nakostreši. Nije se znalo da li ima više snega ili krvi… Beživotna tela jedna preko drugih. Životi sedmorice Junajtedovih igrača zajedno sa još 20 putnika iz aviona su tog dana bila ugašeni.
Među ljudima koji su u kritičnom stanju hitno transportovani u bolnicu našao se i mađioničar fudbalskih terena Dankan Edvards.
“Dankan od Dadlija”, taj neustrašivi dečko, reprezentativac engleske sa nepunih 22 godine, dečko sa 151 jednom utakmicom u dresu Junajteda, odolevao je 15 dana u minhenskoj bolnici. “Kakve su šanse da u subotu zaigram protiv Vest Bromvič Albiona?”, bilo je prvo pitanje koje je Dankan uputio doktoru kada je došao sebi. Umro je 21. februara.
U susednoj sobi ležao je Mat Bezbi, niko nije smeo da mu kaže da je ostao bez svog najvrednijeg studenta.
Svet je zanemeo, crni flor obgrlio je srca mnogim ljudima, na Old Trafordu su neprestano pristizale izjave saučešća. Mnogi evropski fudbalski velikani su Junajtedu nudili pomoć, ne sme se zaboraviti nesebičan potez koji su učinili čelnici Reala i Junajtedu ponudili najboljeg igrača sveta Alfeda Di Stefana da im se nađe dok ne stanu na noge.
Sahrana poginulih u Minhenskoj trageidji održana je 22. februara.
Met Bezbi je tačno deset godina kasnije ipak uspeo da na neki način doživi svoj san.
Junajted je u finalu Kupa šampiona savladao Benfiku na Vembliju i popeo se na evropski tron. Izbezumljeni Bezbi se zaleteo ka Bobiju Čarltonu, ubrzo im se pridružio i Bili Foulks, jedini igrač iz sastava koji je otputovao u Beograd. Padale su suze po terenu najvećeg fudbalskog hram, tako uplakan Bezbi je samo prokomentarisao “Momci, ovo je za Minhen”!
