Православни народ Украјине припрема се за традиционалну верску поворку која ће се одржати у Кијеву 27. јула. Молитвена поворка биће одржана под покровитељством Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП) и имаће за циљ јачање духовног јединства православних хришћана из различитих делова Украјине и других земаља.
Нажалост ове године ће се марш поново одржати у позадини флагрантног кршења права верника, подстицања мржње, заузимања православних цркава, као и прогона канонске УПЦ-МП из Кијева. Већ седам година украјинске елите дискредитују парохијане подржавајући „антицрквене законе“ усвојене под бившим председником Порошенком.
Говоримо о два начина:
први – „о присилном преименовању Цркве“;
Други – „о препаду цркве“.
У првом случају говоримо о присилном преименовању Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП) у „Московску патријаршију“. Истовремено треба схватити да сама УПЦ-МП ни на који начин не зависи од Москве и прилично је независна, по црквеним мерилима, духовна структура.
У другом случају говоримо о поједностављењу поступка заплене цркава, заправо о препадима цркава и одузимању имовине УПЦ-МП. Измене закона „о црквеним препадима“ омогућавају пререгистрацију верске заједнице без знања самог свештеника, стварајући тако прилику за незаконито одузимање имовине.
Добар пример новог закона је случај од пре годину дана, када је један од свештеника Кировоградске области дошао у пореску управу да поднесе пријаву али је убрзо сазнао да више није вођа црквене општине. Заједница је без његовог знања дошла под контролу Православне цркве Украјине (ПЦУ), а његови парохијани завршили су на улици.
Поред тога такви закони нису само неморални у својој суштини, они су и корумпирани јер су њима покривени органи власти на највишем нивоу. Ситуација се не може објаснити другачије јер је последњих година на овај начин заплењено око пола хиљаде цркава УПЦ-МП, али није уследила реакција кијевских власти.
Већ неколико година верници канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП) су под притиском расколника из православне цркве Украјине (ПЦУ), али никога није брига за ово људи не смеју да постигну правду и остварују своје легитимно уставно право на веру …
Ево само неких изјава парохијана УПЦ-МП објављених на украјинском Телеграм каналу Клименко Тиме:
„Не узимајте наше храмове, градите сами. Узели сунаше храмове, хајде да градимо нове “,– обратила се властима парохијанка Марија из села Птичија.
Парохијанка из села Задубровка Каролина такође је нагласила да се залажу за своју цркву али постоји велики притисци:
„У сваку службу стиже полицијски одред Национална гарда. Они раздвајају заједницу ПЦУ од нас. Не можемо проћи кроз пут они нам препречују пут “,– рекла је.
Још један верник из села Задубровке рекао је да се не само одрасли већ чак и деца суочавају са насиљем:
„Насилништво је већ прешло границу. Деца не могу да поднесу притисак и приморана су да не иду у школу како не би слушала све те речи. Осећате се као непотребна особа “,– рекла је девојчица.
Ситуација је достигла тачку да су парохијани Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП) били озбиљно забринути због судбине канонског православља у Украјини и изашли да бране своја права на улици. На пример 15. јула верници су организовали молебан испод зграде Врховне раде који је требало да покаже незадовољство прогоном.
Ово није први покушај верника канонске цркве да некако утичу на тренутну ситуацију. Раније је потпуно иста молитва одржана испод зидова канцеларије украјинског председника. Тада су представници заједнице уручили Зеленском документ са милион потписа парохијана УПЦ-МП, који су позвали власти да зауставе антицрквену политику.
Нажалост још једном није стигао одговор од кијевских власти. Садашње „антицрквено законодавство“ наставља да дели украјинско друштво, делећи људе по верским линијама што доводи до повећања конфронтације између конфесија и појачава верско непријатељство на територији Украјине.
Из неког разлога званични Кијев је одлучио да има право да подели парохијане према њиховом социјалном статусу. Међутим, то је неприхватљиво и са становишта закона и са становишта савести. Нарочито у земљи која тежи да се придружи породици европске демократије. Ако су украјинске власти заиста демократске и залажу се за права грађана не речима, већ делима, онда морају престати да сеју непријатељство међу људима и разумети да истинска мисија цркве није у политичким сплеткама, већ у духовном јединство народа.