Vladimir i Jelena Popović su jedino dvoje Srba u japanskom gradu Cu. Japanci obožavaju proju, doboš tortu i punjene paprike.
APARAT za kafu nam je „progutao“ dva evra. Čekamo, uzalud, da ih vrati, dođe nam da ga, onako srpski, lupimo dlanom sa strane ne bi li proradio, ali nema smisla, u tuđoj smo zemlji. A onda prilazi slučajni prolaznik i pita šta je bilo. Zatim i sam ubacuje dva evra, pa kad i oni nestaju, mobilnim telefonom zove firmu koja je vlasnik aparata. Posle kraćeg razgovora, iz džepa vadi novac i, uz izvinjenje, u ime i firme i njegove zemlje, moli nas da ga uzmemo.
Da li ovakvu scenu možete da zamislite, ne samo u Srbiji? Teško, razume se. A u centru Tokija ona nije ništa neobično. Otvorenost prema svima, ali, istovremeno, i duboka ljubav prema sopstvenoj zemlji i osećaj lične odgovornosti za sliku o njoj, jeste ono što u sebi nosi svaki žitelj Japana.
– Zaista je tako, a ovo sa aparatom se nama stvarno dogodilo u japanskoj prestonici – potvrđuje 29-godišnji Novosađanin Vladimir Popović, koji, zajedno sa godinu dana mlađom suprugom Jelenom, od proleća 2012. živi u zemlji izlazećeg sunca. – Iz firme koja je vlasnik aparata su ga, naime, zamolili da nam, uz izvinjenje, nadoknadi štetu, a oni će njemu to učiniti docnije. I uradio je to, bez oklevanja.
Pošto je, prethodno, u Novom Sadu, kao jedan od najboljih studenata magistrirao arhitekturu i jedno vreme praktično iskustvo sticao u arhitektonskom birou Jelene Josipović, Vladimir se na doktorske studije u Japan uputio sa stipendijom tamošnje vlade od 145.000 jena ili oko 1.100 evra. Odredište mu je bio grad Cu, udaljen od Novog Sada preko 10.000 kilometara, u prefekturi Mie, jednoj od ukupno 47 na koje se, administrativno, deli zemlja sa 128 miliona duša. On i Jelena su jedini Srbi u tom gradu.
– Mada sam iščitao „brdo“ literature i zahvaljujući časovima kod Hiromi Okudaire Popov, koja živi u Novom Sadu, prilično dobro znao japanski, ni sam, priznajem, nisam krenuo bez predrasuda o Japanu koji se stalno trese i u kojem žive mašine koje hodaju. A dočekali su me ljudi stvarno širokog srca, koji, istina, predano i posvećeno rade, ali umeju i da uživaju, naročito u hrani, koja im je svojevrsna religija. S druge strane, u Cuu sam doživeo svega dva blaža zemljotresa, oba, inače, ranije najavljena putem mobilnog telefona
Japanska mobilna telefonija je, objašnjava on, direktno povezana sa seizmološkim centrima u celoj zemlji, pa na sve mobilne telefone, bar dva-tri minuta pre potresa, stiže poruka o njegovom epicentru i snazi, merama koje treba preduzeti…
Uz to, način gradnje japanskih zgrada je takav da unapred amortizuje pomeranja tla, pa recimo od zemljotresa kakav je, pre neku godinu, bio kod nas u Kraljevu, sa njih ne bi pao ni crep! Još zanimljivije je da je njihov prosečan vek 20 godina, ali ne zato što ih ruši priroda, već zato što je stav države da se, posle tog perioda, umesto „starih“ prave nove. Zato je Japan jedno veliko, kontinuirano gradilište – lagano ulazi Popović u naučnu oblast koja ga je i odvela na Daleki istok.
Mada je za stotinak hiljada žitelja veći od Novog Sada, Cu je, dodaje on, za japanske prilike mali grad (oko 300 kilometara udaljeni Tokio sa okolinom ima čak 30 miliona duša!), a predmet njegovih doktorskih studija je teorija arhitektonskog projektovanja. Prvu od ukupno tri godine uspešno je okončao, već je, na japanskom, koji danas tečno govori, čita i piše, objavio i prve radove u tamošnjim stručnim časopisima, a ove jeseni će, kao predstavnik svog univerziteta, održati i nekoliko predavanja u Kanadi. U svemu tome mu, veli, nesebično pomaže profesor i mentor Jošito Tomioka, sa kojim će, uskoro, definisati i temu svoje doktorske disertacije.
Sa druge strane, Jelena, koja je u Cu stigla nekoliko meseci posle njega, zasad nije imala sreću da se tamo usavršava u oblasti ekonomije, što joj je inače struka, ali je jedan njen drugi dar, kulinarski, oduševio Japance i postao joj paralelna profesija.
– Kad je trebalo da Vladimir na svom fakultetu održi prvo predavanje, podrazumevalo se da se posle toga pripremi zakuska – kaže mlada žena rodom, inače, iz Uba.
– Sa priličnom zebnjom smo odlučili da se na trpezi nađu i proja od kukuruznog brašna, srpska gibanica, naši sitni slavski kolači… Pokazalo se, međutim, da strah nije bio opravdan, jer su Vladine kolege i profesori bili bukvalno oduševljeni.
Slično je bilo i sa profesorkom Ćizuko Macuoka, kod koje je počela da uči japanski: doboš torta koju joj je Jelena pripremila za rođendan toliko joj se dopala da ju je, odmah, odvela u restoran „Rotondo“ i vlasnicima, Japanki Šizuko Aelo i Italijanu Luki Spaletiniju, inače bračnom paru, predložila da je zaposle.
– U ponudi restorana i dalje dominiraju italijanski specijaliteti, ima i japanskih, ali se, sada, lagano, probijaju i srpski – kaže, zadovoljno, Jelena.
– Pored već pominjanih proje, gibanice i sitnih slavskih kolača koje svi vole, oduševile su ih i punjene paprike, dopala im se i Karađorđeva šnicla, vole i naše torte… Uz to, svojevrsne kulinarske časove držim i na Vladinom i drugim fakultetima. Ovde se sve radi strpljivo, korak po korak, pa tako i naša, srpska kuhinja lagano ali sigurno dobija svoje mesto.
