Рат за отцепљење KиМ од Србије био је прворазредни циљ обновљене империјалне политике Немачке чији су се лидери после пада Берлинског зида вратили старим плановима о „продору на Исток“ које су замаскирали причама о заштити људских и мањинских права.
То је, док су се рушевине на KиМ још димиле, а српски збегови из јужне покрајине лутали друмовима, у другој половини 1999. године закључио немачки историчар Матијас Kинцел. Следеће године је објавио књигу „Пут у рат: Немачка, НАТО и Kосово“ која је жестоко уздрмала немачку јавност утонулу у самозадовољни занос због повратка међу војне силе учешћем у „хуманитарном“ рату против Србије.
Kинцел је владу у Бону означио као водећег хушкача који је увукао НАТО у рат на KиМ и довео до албанске „расистички мотивисане сецесије“.
- Наравно да мањински сепаратизам није немачки изум. И други освајачи су подстицали сецесије како би лакше владали над подељеним и у етничке и верске борбе заплетеним државама. Али, само је Немачка од овог средства направила принцип. Немачка „заштита етничких група“ јесте возило европске експанзије и није ни у каквој вези са одбраном људских права. То доказује већ околност да се најватренији заговорници ових „групних права“ никада не баве мањинама у сопственој земљи… Али, етичка фундираност новог немачког империјализма, истицање „људских права“, „мањинских права“ и „самоопредељења“, свакодневно изнова потврђује своју вредност – указивао је Kинцел.
Kинцел је 2000. први јавно оптужио немачку владу да је одговорна за сакривање извештаја финских патолога из Рачка чији су налази показивали да српске снаге нису у том селу починиле масакр над цивилима. Такав истинит експертски извештај није могао да оправда „хуманитарну интервенцију“ против Србије и под притиском из Бона је стављен под ембарго. „Експертизу“ која је Србе означила као патолошке убице албанских цивила дали су немачки званичници и владини медији дајући повод за агресију НАТО.
Прочитајте и:
НАЈДИСЦИПЛИНОВАНИЈИ ВОЈНИЦИ: Четници – елитни српски специјалци!
Немачки историчар указује да корен овакве политике сеже дубоко у прошлост, до марта 1918, када је принц Макс Баденски, будући канцелар, саставио за немачког цара „Меморандум о етичком империјализму“ у коме наглашава:
- Уколико немачки империјализам жели да одоли налету демократије и њеном захтеву за побољшањем света мора да буде етички фундиран. Ако остане на голом тражењу моћи демократија ће без муке надвладати. Зато у нашу националну вољу морамо да унесемо опште циљеве човечанства.
Пратећи упутство, немачке постхладноратовске владе су гебелсовском пропагандом сатанизовале Србе, за чије је наводне жртве, косовске Албанце, једини спас био у „Великој Албанији“. Kинцел износи огроман број доказа да су се владе у Бону мењале, али да је политика према KиМ остајала иста: јужна српска покрајина мора да буде отцепљена искључиво ратом у коме ће се Немачка изнова легитимисати као војна сила и добити сопствени протекторат.
Прочитајте и:
ПОРУКА ИЗ НЕМАЧКЕ: Пошто неће у НАТО, Срби се морају приказати као зликовци
Историчар истиче да првобитни циљ НАТО на Балкану није био да распарчава постојеће државе. Заокрет је изазвала Немачка – једина чланица Алијансе која је непрестано и тврдокорно заговарала употребу силе ради остварења „права на сецесију“. Kинцел наводи да су немачке претње о сопственом војном осамостаљивању чак и евентуалном нуклеарном наоружавању, у ствари, изазвале Америку да поведе бизарни и злочиначки поход највећег војног савеза у историји света против Србије.
- Да ли је рат на KиМ, дакле, првенствено био „немачки рат“ кога су подржавале друге чланице Алијансе? Kо жигоше овај аспект рата, сигурно је у праву… Многи критичари рата у Француској имају утисак како се Француска одриче свог националног суверенитета зарад остварења немачког интереса на Балкану. И у Великој Британији је критика рата одређена дубоким неповерењем према Немачкој којој се спочитава намерно разбијање Југославије.
- На месту је и критика из Америке: „САД су интервенцијом заузеле страну у једном интерном европском рату и истовремено се удружиле са најреакционарнијим снагама у Европи, укључујући нову експанзионистичку, расистичку и све више милитаристичку владу у Немачкој“. Овај рат није био само катализатор европског милитаризма него и знак „етичког империјализма“. Наоружавање у циљу припреме за предстојеће ратове – то је девиза која се данас може свуда чути док је регулатива Уједињених нација, која треба да спречи ратове и решавање конфликата уведе у дипломатске канале, погажена и практично укинута – писао је крајем 1999. године Kинцел.
После агресије НАТО на KиМ, уследио је низ сукоба, почев од оружане побуне Албанаца на југу централне Србије и у Северној Македонији, преко терористичког напада на САД 11. септембра до интервенције НАТО у Авганистану, затим крвавог „Арапског пролећа“, рат у Украјини, појаве Исламске државе, пакла у Сирији, нагомилавања НАТО ракета и трупа на границама Русије…
ИЗВОРkurir