Када председник Црне Горе Мило Ђукановић, светски човек, путописац, академик, научни радник, стваралац, мислилац, први међу једнакима а заправо једини који се рачуна, даје интервјуе у настојању да одбрани државу (Мила) од тамо неког голоруког народа који по њему ни не живи у Црној Гори, онда то добија неку сасвим нову димензију његове личности. Јер,човек попут Мила је способан да сам себе ухвати у лажи док говори, али га то не спречава да настави да шири идеје пацифизма, мултиетничности, благостања… да се залаже за мир у свету, и свету објасни како је његова држава заправо прави и једини пример демократије и поштовања свих права на свету. Његова држава…
Када је већ тако, мора му се помоћи да убудуће даје „лепше“ интервјуе и испадне прави шмекер каквог сам себе доживљава. Прво, драги Мило, ово до сада у православном свету невиђено окупљање верника поводом усвајања Закона о слободи вероисповести усмереног против Српске православне цркве (СПЦ), како ти кажеш представља акт против државе, а не против закона. Уколико би ова оптужба председника против свог народа била тачна, онда би то значило да је огромна већина православног и већинског народа у Црној Гори била против своје земље. Што не значи да није тачно него је и логички неодрживо, јер ако је народ против државе онда државе и нема, па тиме нема и њеног председника, који као главни лик филма „Крамер против Крамера“, највише угрожава оно што наводно брани.
Друго, литије које окупљају стотине хиљада грађана јесу и политичке јер се једино политичком вољом може ставити ван снаге један суманути закон, али то не значи да су литије против државе, јер влада није држава, као што то није ни председник, већ је у овом случају народ и његов глас – глас Бога у демократији. За разлику од друга Ђукановића, који је против народа који већински мисли супротно њему, народ тражи да га власт и Влада уваже, а не да га презриво и оптужујуће игноришу због изражавања слободне воље и речи које у дубокој вери у Бога изговарају. Заправо, питање није Закон или Влада, јер онај ко верује у државу веровао би и свом народу, па би већ ставио ван снаге Закон, будући да ће у противном народ демократски изабрати нову Владу и Мила, да би држава била народна а не приватна, као што јесте.
Треће, СПЦ није никакав великосрпски пројекат као што каже брат Мило, већ на канонски начин призната од свих православних цркава и од саме Васељенске патријаршије, Христова црква, која је била, јесте и биће тачка спајања верујућег српског и црногорског народа и у Црној Гори и Србији, у Вашингтону и Москви, у Бриселу и Берлину, Сиднеју и Буенос Аиресу, што тебра Мило никако да схвати, јер мапу света гледа само када треба да стигне још која тона белог… У Црној Гори се у вези са овим на силу усвојеним Законом не ради о тајним српским угрожавањима државе, како каже в(ј)ечни председник, већ о јавној агресији власти против православне вере и цркве, о угрожавању равноправности СПЦ са друге две вероисповести у ЦГ и покушају стварања партијске цркве која би окупљала безбожне људе и којом би лично управљао сам председик атеиста. О томе се ради у Црној гори, да се СПЦ одузме имовина и онда у свете храмове уселе безбожни људи како би се завршио процес стварања државног идентитета новоцрногорства/милогорства, којима Његошеви Црногорци и Срби сметају, и све отвореније бивају за такву председникову власт терет и „унутрашњи непријатељ“, против којег треба искористити сва допуштена и репресивна средства.
Е о томе се ради…, а не о ономе што Мило суперстар неистинито тврди у медијима, Мило који још увек жали за Милошевићевим временима и очајнички покушава да задржи улогу измишљеног чувара мултиетничке демократије на Западном Балкану која у његовој земљи све више постаје последњи пример аутократије и деспотизма. Као да признавање тзв. Косова није било довољно, мора се ићи и у Сребреницу… Хвала ти Мило и нека ти је в(ј)ечна слава, а онима што остану иза тебе, нека је драги Бог у помоћи…
Извор : Националист
