У најновијим расправама одржаним у Хрватском сабору поводом вандалског рушења споменика Николи Тесли, које се догодило 1992. године, и намере да се он извуче из складишта Ликовне академије, обнови и поновно постави, није могло да буде заобиђено ни питање националне припадности тог великог научника.
То питање посебно је заталасало хрватску и српску јавност поводом обележавања 150–годишњице рођења Николе Тесле. Тада су о томе објављени многи текстови с нетачним а понекад и злонамерним тумачењима па и фалсификатима. Нетачности су настајале због недовољног познавања историје и државноправног устројства Војне крајине, Хрватске, Аустрије и Угарске, као и територијалног устројства Српске православне цркве оног времена кад је рођен Никола Тесла. Историјски фалсификати у хрватској штампи пласирани су с намером да се докаже да Тесла није био Србин нити припадник Српске православне цркве и вере, него Хрват.
Чињенице и фалсификати
Што се тиче места и краја у којем је рођен Никола Тесла, чињенице су следеће: рођен је 1856. у Смиљану, у Лици, који су били у саставу Војне крајине. Крајина, или Граница, у управном смислу тада није припадала ни Хрватској, ни Угарској, ни Аустрији, него је чинила посебну област која се налазила под непосредном влашћу цара и врховних војних власти у Бечу. Међутим, у формално-правном смислу Крајина је припадала Хрватској. Та и таква припадност њој је од стране средишњих власти у Бечу формално признавана а у пракси је остварена тек у време Револуције 1848. и после слома апсолутизма Александра Баха 1861, кад је Крајина са својим посланицима била заступљена у Хрватском сабору.
Кад је Војна крајина после Аустроугарске нагодбе 1867. била развојачена, тек 1881. ушла је у састав Хрватске и стављена је под управу бана и Хрватског сабора. Тек од тог времена бивши крајишници (граничари) у које је по територијалној припадности спадао и Тесла, постали су грађани Хрватске.
Да би доказали да је Никола Тесла био Хрват, а не Србин српске православне вере, хрватски чланкописци безочно фалсификују историјске чињенице, позивају се на хрватско државно право и на из њега проистичуће закључке.
Као један од очигледнијих примера фалсификата може да послужи текст повесничара Горана Јуришића, који је објавио у „Хрватском слову“ (16. XII 2005). Поричући Тесли припадност Српској православној цркви и вери, он је, без стида, обмануо читаоце написавши да су Смиљан и део Лике у којем се налази Смиљан, у време Теслиног рођења „екуменски били зависни“ од цркве у Буковини.
Ако би било тако, онда Никола Тесла, па и његов отац Милутин, који је био српско-православни свештеник, не би имали баш никаквих додира са Српском православном црквом и српском Карловачком митрополијом. Међутим, Јуришић је саопштио податак који не одговара историјској истини.
Преверавање и хрватско државно право
Смиљан и Лика стотинама година раније, као и у време Теслиног рођења, и много година касније, били су у саставу Српске православне митрополије чије седиште се налазило у Сремским Карловцима. Они су се налазили у Горњокарловачкој епархији чији владика је, у време кад се Тесла родио, био Сергије Каћански. Горњокарловачка епархија, позната још и као Плашчанска, никад није била у „екуменској зависности“ од цркве у Буковини. У таквој зависности једно време налазила се Далматинска епархија, што са Теслом нема баш никакве везе.
Теслин отац Милутин, као администратор Парохије смиљанске, поред Смиљана имао је под својом управом још три парохијална села и то Бужим, Ведропоље и Дивосело. Сва та села налазила су се у Личком протопрезвитеријату. Отац Милутин био је образован и веома писмен свештеник. Његове дописе из педесетих година XIX века налазимо у новосадском листу „Српски дневник“, чији власник и уредник је био Данило Медаковић. Поред српског, одлично је говорио и течно писао немачки. Као српски православни свештеник залагао се за поправљање нимало завидног социјалног и материјалног положаја српског свештенства у Војној крајини.
Прочитајте и:
Посебну пажњу свештеник Милутин обраћао је школовању српске деце и питању преверавања његових православних парохијана у верски измешаним насељима. Вишим српско-православним црквеним властима указивао је на узроке преверавања тражећи да се они уклоне а преверавање заустави.
Одан свом српском народу и својој Српској православној цркви и вери, отац Милутин Тесла је римокатоличко становништво хрватске народности Војне крајине у својим дописима редовно називао римцима, тј, припадницима римске, односно римокатоличке вере. Од таквог оца, Србина и српског православног пароха, син Никола није могао бити римац и Хрват, како тврде Хрвати, него само православни Србин.
Проглашавање Николе Тесле за Хрвата у најнепосреднијој је вези с хрватским државним правом и постулатима тог права. У намери да од вишенационалне Хрватске створе етнички чисту и што већу државу, хрватски политичари друге половине деветнаестог и почетка двадесетог века, попут мађарских политичара тог времена у Мађарској, изједначавали су земљу (државну територију) с народом. Ако је земља (држава) била хрватска, онда је и народ који ту земљу насељава, без обзира на његову етничку припадност, у политичком или, како бисмо данас рекли, конститутивном смислу био народ хрватски.
Овај принцип „чија земља онога и нација“ преиначен је у гесло европског феудално-сталешког друштва када је владало правило „чија земља онога и вера“. Смисао и циљ оживљавања преживелих сталешких постулата у грађанском периоду после Револуције 1848/1849. године до наших дана јесте да се по сваку цену, милом и силом, изврши хрватизација нехрватског живља у Хрватској.
Прочитајте и:
С том намером српска нација и српско име у свим његовим појавним облицима у Хрватској систематски су поништавани, брисани, деструисани и забрањивани. Сви Срби у Хрватској су се тој национално искључивој, шовинистичкој политици морали приклонити или јој се уклонити. У сваком случају, Срба у Хрватској није могло нити смело бити. Из тих разлога Никола Тесла није и не може, по хрватском схватању, које је утемељено на хрватском државном праву, бити Србин, но Хрват и то не српске православне, но само православне вере.
Укорењено реакционарно
Чињеница да у Хрватској и данас, у двадесет и првом веку, кад је реч о националној припадности, владају принципи феудалног друштва, доказ је да је та средина далеко од сваке демократије, да је она не само конзервативна но и дубоко реакционарна. Државно право као основ политичке делатности у Хрватској, којег су се чврсто држале и Павелићеве усташе, на велика врата у наше време увео је Фрањо Туђман и његов ХДЗ.
Својатање и хрватизовање Николе Тесле и расправе вођене о њему у Хрватском сабору само су један од многих доказа да у хрватском друштву још увек има оних који нису спремни да се одрекну политике засноване на хрватском државном праву, која је у два наврата, 1941−1945 и 1991−1995, уродила трагичним последицама. Тих чињеница српски политичари и српски народ морају бити свесни. Пред њима не би смели да затварају очи, јер ако то буду чинили, могу поново постати жртве своје неодговорне политике.
Печат/Хронограф
