Колико проклетство вуче наш народ кроз векове, најбоље се осликава на светом грбу који носина тешком штиту и на коме сијају она позната четири слова С које смо сви прихватили као симбол слоге и који готово увек колико год деловао близу увек дели нека препрека од коначног остварења. Готово да нема породице у којем нема раздора, готово да нема утакмице у којем не удари брат на брата, готово да нема било чега где брат Србин није пронашао начин да направи некакав раздор. Колико је све једноставно и колико је формула са мало љубави и компромиса лака да се разуме и примени, а онда живи у слози док је света и века можемо пронаћи у Светом Писму у једној јединој реченици коју нам је Христос оставио: „Ово је заповијест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама“ Спаситељ је упутио ове речи, људима у свим временима.
У практичној примени оне имају своје пуно значење у овој анегдоти о братском односу између два монаха који су скупа живели преко четрдесет година у једном манастиру, а да се ниједном нису посвађали !
После много година спокоја и братске љубави, једног дана, први монах рекао је другоме:
- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо, док смо на овом свету?
Други монах је тада узвратио:
- Зашто да не. Око чега ћемо се свађати?
- Могли бисмо око овог хлеба – предложи први.
- У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?
- Овако – рекао је први монах, овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?
- Задржи га – рекао је други монах.