Мора ли све у Србији да се осрамоти, укаља, унизи. Мора ли на све да се баци сенка и од свега да се направи мизерија и беда. Чиме су заслужиле жртве Битке на Кошарама и њихове породице да се и та тема претвори у примитивно јефтину шибицарску игру у јавности.
Обрадовао се највећи део земље када је обелодањено да филм „Кошаре” почиње да се снима, симболично, на Видовдан ове године.
После деценија антисрпских „блокбастера” и филмских памфлета у којима су Срби негативци и убице, најављено је уметничко дело о чувеној бици која је трајала 67 дана мрачног пролећа 1999. године и у којој је погинуло 108 голобрадих припадника ЈНА.
Срамотне игре око Битке на Кошарама
Задрхтало је срце многима кад су чули да ће бити овековечено епско јунаштво српских војника који су спречили копнену инвазију терориста ОВК помогнутим НАТО авионима, дубоко у трбух Метохије.
Срећни су били сви којима је преко главе хиперпродукција „уметничких остварења“ у којима су млади Срби представљени као десничари, скинхедси, насилници, малоумни делинквенти, злочинци.
Уз помоћ државе, Војске Србије, националног Филмског центра, кренуло се у снимање аутентичног играног филма на основу сведочења војника који су преживели пакао у врлетима и гудурама Кошара.
Није прошло ни два месеца од прве клапе, а уследио је „неочекивани обрт“, који подсећа на неке тривијалне заплете у домаћим филмовима, а због којег би многи морали да поцрвене од срамоте. Уследио је – рез.
Обелодањено је да је филм престао да се снима, покуљала је у јавност „прљава вода“, а сазнали смо, у најкраћем, да постоји непомирљив сукоб између филмске екипе и продуцената.
Све звучи банално: продуценти захтевају од режисера Балше Ђога да промени сценарио и „олакша“ причу како би се брже снимили и филм и телевизијска серија. Аутор на то не пристаје, јер је снимање одмакло, и сада је Битка на Кошарама – поново жртва.
Небитно је овде да ли је у позадини свега сукоб концепција, уметничких погледа и идеја или само уцвељених сујета.
Прочитајте и:
У задужбини деспота Стефана догађају се многа чуда – Монахиња Нина о Манастиру Копорин
Небитно је и да ли се иза спора крију финансијски разлози, маркетиншке законитости, правила дивљег тржишта која нагризају и културу.
Небитно је чак и да ли су се у све уплеле и неке закулисне политичке игре, јер се некима, нарочито споља, сигурно не би допала филмска сага о јуначкој одбрани српске земље. И такви данас сигурно сеире.
Све је то небитно у овом тренутку. Битно је да са овом грозном епизодом под хитно мора да се прекине. Одмах!
Ако то нису у стању сами да ураде филмски радници којима је поверено снимање, онда би морао да се умеша неко јачи – министарство, влада, врховни командант.
Јер Битка за Кошаре не сме више ниједан дан да буде предмет ситношићарџијског инаћења и срамоћења појединаца.
Ауторитети који имају полуге моћи и који су обезбедили и новац за филм, истог тренутка морају да пронађу решење да пресеку ужасно сплеткарење и натезање и да се снимање филма настави. Иначе ће и сами сносити одговорност за бламантну и недостојну мрљу на историјској бици.
Битка за Кошаре није само савремени српски мит. У тај рат су послати младићи са служења редовног војног рока који су имали 20, 21, 22 године. Оставили су кости у снегу Проклетија.
Њихови родитељи, браћа и сестре нису их дочекали. Али ће заувек бити поносни на њих. Као што ће бити поносна и Србија.
Зато нико нема право да ставља себе испред узвишености теме и да калкулантски жонглира пред херојима Кошара.
Видовдан, кад је почело снимање Кошара, јесте носио увек и неки усуд кроз нашу историју. Али данас је Преображење – шанса, а у овом случају и обавеза, да се све опет преокрене.
