Franc Kafka– anonimni autor, koji je svoju slavu stekao tek kada su posthumno objavljena njegova najznačajnija dela.
Stil njegovih kratkih priča karakteriše spoj stvarnosti i fantazije.
Ljubav svog zivota, Milenu Jasensku, upoznao je u jednom praškom kafeu 1919. godine. I tada je počela jedna od najčudnijih i najtragičnijih ljubavnih priča ikada, o kojoj svedoče njegova “Pisma Mileni”.
U njima se otrkiva kako se Kafka nosio s ljubavlju I koliko ga je Jasenska usrećivala.
Milena je u to vreme bila udata za pijanca koji ju je varao i maltretirao, Kafka shvativši da ona nema snage da načisto ostavi muža, nakon samo nekoliko susreta rešio je da prekine viđanje sa njom.
Ali svoju nesvakidašnju ljubav nastavili su da grade kroz dugogodišnju prepisku. Mi, naravno, ne možemo i ne treba da nagađamo stvari, ali izvesno da je on u Mileni imao mir i spas od svojih mračnih senki.
Potom je Kafka jula 1923. godine prilikom boravka u Gral-Miricu na Baltičkom moru upoznao Doru Dijamant, sa kojom je započeo zajednički zivot u Berlinu, kako bi se sklonio od porodice i posvetio pisanju.
Nažalost, nakon nekog vremena zbog pogoršanja nedovoljno zalečene tuberkuloze morao je da se vrati u Prag. Dora je krenula sa njim; ne samo što ga je negovala u čehoslovačkom glavnom gradu, nego je otišla sa njim i u jedan bečki sanatarijum u kojem joj je 3. juna 1994. godine preminuo u rukama.
Ali taj boravak u Berlinu značajan je i zbog jednog susreta.
Kafka je imao običaj da svakog poslepodneva zajedno sa Dorom odlazi u šetnju. Jednoga dana su nabasali na devojčicu koja je grcala u suzama. Devojčica je izgubila svoju lutku i bila je jako tužna. Kafka ju je tešio rečima: „Tvoja lutka nije izgubljena. Samo je otišla, ja sam je video i pričao sa njom i rekla je da će se vratiti“.
Dogovorili su se da se nađu na istom mestu sledećeg dana.
Kafka i Dora odlaze posle šetnje u stan i stvaralac književnih svetova seda za sto, u nameri da napiše to pismo. Kafka se namerio da pismo napiše kako treba, valjano. Ako bude mogao da sroči lepo i uverljivo pismo, devojčica će osećaj svog gubitka zameniti drugačijom stvarnošću, lažnom, ali istinitom po zakonima mašte i fikcije. Sledećeg dana devojčica ga je sa nestrpljenjem očekivala u nadi da će saznati šta se to dogodilo sa njenom omiljenom lutkom.
-Lutki je veoma žao, ali se umorila od sve istog života sa sve istim ljudima sve vreme. Bilo joj je neophodno da ode i da vidi sveta, da stekne nove drugare. Ne radi se o tome da ona ne voli nju, devojčicu, ali čeznula je za promenom sredine i stoga se na neko vreme njih dve moraju da razdvoje. Lutka, međutim, obećava da će pisati devojčici svakoga dana i da će je držati u toku sa svim zbivanjima.-
Bio je to početak dugog druženja devojčice i Franca Kafke, pri čemu joj je pri svakom novom susretu čitao novi izveštaj o lutkinim proputovanjima. Bili su to živo izmaštani i opisani doživljaji koji su utešili devojčicu.
Ovde vidimo nestvarnu veličinu Franca Kafke, jer, ne samo što se potrudio da napiše jedno pismo, nego se sada obavezao da će pisati svakoga dana, i to samo zato da bi utešio devojčicu koju uopšte nije ni poznavao, devojčicu koju je slučajno sreo u parku.
Vreme je teklo, a Kafka je sa istom posvećenošcu pisao, znajući da troši svoje dragocene posljednje dane na pisanje imaginarnih pisama od izgubljene lutke.
A sa lutkom se svašta izdešavalo: ona je odrasta, završila školu, upoznala neke nove ljude…
Našem heroju ostalo je samo da devojčicu nauči velikom životnom lekcijom. Ah taj rastanak, kraj je prosto morao da bude dobar, ne bi li magične čini kojima je vezao devojčicu za priču bile razbijene. Morao je da je nauči da će mnoga bića u svom životu voleti samo u uspomeni. Da je nauči da ih se seća, jer sećanje je isto što i susret.
Odlučio se da uda lutku. Tada kreće odmotavanje: lutka upoznaje mladića, potom dolazi do veridbe, konačno do venčanja na seoskom imanju. Kafka čak opisuje I kuću u kojoj će lutka nadalje da živi.
Devojčica, koja uzgred više ne pati, srećno je pirmila ovu vest. Jer, njoj je Kafka jednu običnu izgubljenu igračku zamenio nečim daleko značajnijim, a to je priča.
“Kada je čovek dovoljno srečan da živi u priči, da živi unutar imaginarnog sveta, boli ovoga sveta nestaju, Dok ta priča traje, realnost više ne postoji.”
“NEMINOVNO JE DA ĆEŠ SVE ŠTO VOLIŠ U ŽIVOTU U JEDNOM TRENUTKU IZGUBITI: ALI, NA KRAJU, LJUBAV ĆE SE VRATITI U NEKOM NOVOM OBLIKU”.
