Документ је уручен 23. јула 1914. године
Пуних месец дана након Сарајевског атентата Аустроугарска је претила и притискала Србију. Све то време Србија је сакупљала међународну подршку и покушавала да убеди Аустроугарску да није имала ништа са догађајима у Сарајеву. А онда је стигао овај документ.
Аустроугарску ноту Србији у којој се наводи шта држава треба да уради у истрази поводом атентата у Сарајеву, предао је посланик барон Владимир фон Гизл 23. јула 1914. у поподневним часовима заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија.
Одговор је тражен, како је изричито стајало у документу, у року од 48 часова.
Данас знамо да је у Бечу и Берлину све већ одавно било спремно и да је аустроугарски цар Франц Јозеф још пре атентата у Сарајеву наредио немачким истраживачким подморницама које су биле на Саверном полу, да се врате јер се у Европи „спрема рат“.
У оном тренутку, бар у Београду, вероватно се веровало да се још нешто може учинити.
„Најужаснији документ који је једна држава уручила другој“
У документу данас познатом као „јулски ултиматум“ Србија није била директно оптужена за организовање атентата у Сарајеву, али је наведено да јесте „толерисала махинације којекаквих друштава и удружења уперених против Монархије, недоличан језик штампе, величање починитеља недела, учешће војника и званичника у субверзивној агитацији“.
Ево шта се од Србије тражило у документу који је по хитном поступку прослеђен српској влади на разматрање:
1. Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.
2. Да моментално распусти организацију „Народна одбрана“ и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.
3. Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.
4. Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.
5. Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.
6. Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.
7. Да моментално ухапси да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића (особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска).
8. Да спречи „помагање недозвољене трговине оружјем и муницијом преко границе“ и да „отпусти и строго казни“ оне пограничне органе који су помогли тројици атентатора да пређу границу.
9. Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству који су изразили непријатељство према Аустроугарској.
10. Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.
Прочитајте и:
ПРЕТУКЛИ МОНАХА ЈЕР ЈЕ СПАЛИО ЛЕЊИНОВ ПОРТРЕТ! Данас је светац и има ОВАКВУ ФРЕСКУ (ФОТО)
Текст ултиматума није одмах откривен европским силама. За њега није знала ни Италија која је била савезник Аустроугарске. Када је коначно и свет видео овај документ, оружје је већ увелико звецкало на Балкану, а времена за реакцију није било.
Британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је, читајући ултиматум, рекао аустроугарском амбасадору да је то „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави“.
„Не остаје ништа друго него да се гине“
Од десет захтева, Србија је прихватила све осим једног, тачке 5. која би значила долазак аустроугарских истражних судија и полицајаца у Србију да воде истрагу на њеној територији.
Влада краљевине је учинила највеће могуће уступке, али су свеједно у моменту када су саставили одговор знали каква ће реакција Аустроугарске бити. Прича каже да је Никола Пашић, када је кренуо да однесе одговор, у знак жалости, обукао црно одело. Министар просвете Љуба Јовановић том приликом изјавио је само да „не остаје ништа друго него да се гине“.
Српска депеша послата је 25. јула. Аустроугарски одговор уследио је 28. јула. У обичном телеграму стигла је вест да ова царевина Краљевини Србији објављује рат.
Овај сукоб прерастао је у Велики рат (Први светски рат), највећи и најкрвавији окршај који је свет до тада видео. Србију је, осим разарања и хаоса који је донео, рат „коштао“ и трећине становништва или око 1.247.000 војника и цивила. Била је то највећа цена Сарајевског атентата.
