Чувени историчар Радован Самарџић (1922-1994) такође је истицао да нема ниједне озбиљне назнаке да се тај догађај заиста збио, али да су многи историчари повјеровали на ријеч великом ауторитету Илариону Руварцу (1832-1905), историчару и ректору Карловачке богословије, за кога је било спорно само да ли се то десило 1594 или 1595. године
Да ли се мошти највећег српског светитеља налазе у манастиру Ждребаоник, надомак Даниловграда?
Влада Арсић, аутор књиге „Осиње гнездо“, која се бави судбином моштију Светог Саве, каже да ово дело не нуди коначне одговоре, јер нам њих ипак дугују најпозванији – сам врх Српске православне цркве.
– Мој циљ превасходно је био да укажем на читав низ нелогичности, противречности и недоумица у слици која нам је представљена и у коју смо веровали вековима. Ту слику су, кроз историју, спорили и неки од наших највећих теолошких ауторитета. Трагајући за грађом и рударећи по архивама, нисам пронашао ниједан доказ за сам чин спаљивања на Врачару, али сам се суочио с многобројним отпорима да се наметнута догма доведе у питање или на било који начин промени – наглашава Арсић.
Прочитајте и:
Влада Арсић посебно је апострофирао један разговор са Душаном Биговићем, синовцем преминулог професора на Богословији, Радована Биговића. Душан је професор на Цетињској богословији и Арсићу је причао из прве руке.
– Тог 9. новембра 2013, уочи славе Светог Арсенија Сремца, приступило се у Ждребаонику пресвлачењу моштију светитеља. По Душановим речима, све је било у реду док није откривена глава. А онда су застали у чуду. На челу, изнад десне слепоочнице, видели су урезан белег, на ком је писало: „Свети Сава, архиепископ српски“. У чуду и неверици, митрополит Амфилохије Радовић тражио је чак и лупу и умолио млађе да добро провере да не пише случајно наследник Светог Саве. Међутим, било је написано баш како је и прочитано – испричао је Арсић.
Да су то мошти архиепископа Светог Арсенија Сремца – немогуће је, сматра Арсић, јер су његове мошти уништене још у 18. вијеку и о томе постоје записи у Пећкој патријаршији.
Оно што се озбиљни историчари од вајкада слажу – нема ниједног поузданог доказа да су мошти Светoг Саве спаљене, иако је општеприхваћено мишљење, односно предање, да се то десило 27. априла 1594. или 1595. на Врачару у Београду.
Чувени историчар Радован Самарџић (1922-1994) такође је истицао да нема ниједне озбиљне назнаке да се тај догађај заиста збио, али да су многи историчари повјеровали на ријеч великом ауторитету Илариону Руварцу (1832-1905), историчару и ректору Карловачке богословије, за кога је било спорно само да ли се то десило 1594 или 1595. године.
Прочитајте и:
Историчар Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1970) посебно је претресао књижицу Мирка Драговића „Свети Сава није спаљен“ (1930) и сагласио се са оцјеном Станоја Станојевића (1874-1937) да је у питању „бесмислица“ која је „без научног значаја“.
Мирко Драговић је тврдио да су свечеве мошти, у 18. вијеку, биле у пећини Чурукачи, близу манастира Довоље (у кањону ријеке Таре), затим у самом том манастиру, па у некој цркви у Кучима, у манастирима Ждребаонику, Косијереву и Острогу. „Од 1919. године су у Ждребаонику, гдје су и сада!“, стоји у Драговићевој књизи из 1930. године.
Извор: Седмица
Преузето ИН4С
