Војислав Илић – Млађи
ВОЈНИЧКО ПИСМО
Очајничка битка… Крв… Оружја звека…
Покличи… Плутони… Урнебесна јека…
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
Прочитајте и.
Речи Сергеја Јасењина о Србима: Славни песник је ОВУ песму посветио нашем народу—
“Мило моје дете”, – пише сину мати –
“пиши нам, да л’ борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао… Болов’о је кратко…
Јуче је погребен… Шта ћеш… Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон’о к’о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати… Нека!… Има када…
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан’ ми здраво! С Богом!… Твоја мати…”
Затим две-три врсте руком добре жене:
“Кад ће се, о Боже, свршит’ војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко… Тежак живот води…
Дођи, тата, дођи!… Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен у срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева’ док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе… То тишти к’о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си… Поздрав… Твоја Ана.”
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
“Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли – твој Јова…”
Прочитајте и:
Нераскидива веза – Владика Николај о љубави српског и руског народа: “Због нас су браћа свесно ишла у смрт!”—
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
