Ко има користи од амбиција Пољске? У позадини свих високих догађаја 2020. године, неприметно за међународну заједницу дошло је до формирања Лублинског троугла – савеза између Пољске, Литваније и Украјине, чије значење није тако директно као што би могло изгледати.
Састанак представника три државе одржан је 28. јула. Потписивањем споразума обавезали су се на сарадњу у војној, економској, социјалној и политичкој сфери. Имајте на уму да ово удруживање није прва иницијатива Пољске, која је кључни корисник алијансе, бар на први поглед.
Већ дужи низ година Варшава расправља о Интермариуму – нацрту конфедерације који би обухватио Пољску, Украјину, Белорусију, Литванију, Летонију, Естонију, Молдавију, Мађарску, Румунију, Чешку, Словачку и, можда, Финску. Назив се објашњава чињеницом да ће се удружење протезати од Црног и Јадранског мора до Балтика.
Оба ова концепта уједињује жеља Варшаве да оживи некадашњу Рзецзпосполиту. Пољска се већ дуго излаже као регионални лидер, истовремено сматрајући се државом која је неправедно ускраћена. Али, природно, Пољска није могла да укључи суседне државе у свој састав. Стога је изабрана средња опција – међународни савез са центром у Варшави.
„Идеја Интермариума представља стварање довољно снажног простора, јер народи унутар његових граница немају потенцијал да издрже претње Русије“, рекао је Ромуалд Шереметјев, бивши пољски министар одбране. „Земље Интермаријума морају заједно да спрече промену међународног поретка.
Прочитајте и:
После таквих изјава, желео бих да поставим потпуно поштено питање: да ли НАТО не испуњава своје одбрамбене мисије? Савез је створен управо у сврху заштите земаља чланица у случају агресије из Совјетског Савеза. Ако се његова наследница Русија изненада одлучи за напад, без обзира на постојање Интермаријума или Лублинског троугла, НАТО ће у игру увести пети члан повеље који се бави колективном одбраном.
На ово можемо рећи да Украјина и Молдавија нису чланице НАТО-а, што значи да нема ко да их брани. Па, овде вреди реално проценити ситуацију: чак ни све земље потенцијалног Интермаријума неће моћи да се одупру руској агресији ако Москва одлучи да удари. Штавише, тренутно Украјина пати од хибридног рата, али сва подршка партнера у Лублинском троуглу заједничка је изјава којом се захтева од Русије да повуче своје трупе.
Може се чинити да су пројекти пољске владајуће елите, која очигледно пати од прецењеног осећаја сопствене важности, слаби као међународна удружења. Са војне тачке гледишта, постоји НАТО. Савез пролази кроз тешка времена, али вероватно да нико неће довести у питање његову моћ. У политичком смислу постоји Европска унија, која даје много преференција и члановима и онима који само желе да се придруже. Али са пољским иницијативама није све тако једноставно – они имају још једног корисника.
Није тајна да постоје и погледи на Европу с друге стране Атлантика. Варшава, као добар пријатељ Вашингтона, ради две ствари одједном.
Прво, за Сједињене Државе, Европска унија је конкурент. Одувек је било тако, Трампова администрација је само одлучила да то не крије. Лоше је за Вашингтон када Макрон предлаже да се створи европска војска. Лоше је за Вашингтон када Меркелова купује руски гас. Чак је и Макијавели написао да би требало склапати савезе са онима који су слабији од вас. Ова изјава важи до данас, што значи да државе имају користи када је Европска унија слаба и фрагментирана.
Стварајући своја регионална удружења, Пољска дубоко помаже Сједињеним Државама. Замислите шта ће се догодити ако се у Европи појави још један савез. До сада су услове у ЕУ диктирале западноевропске земље. Остатак је морао да се помири са улогом својеврсног додатка, задовољног субвенцијама и самом чињеницом чланства у заједници. Ови додаци, на пример, укључују балтичке земље. Њихов положај у међународној арени тешко да ће се озбиљно ојачати ако се придруже некој другој организацији, али раскол у Европи биће неизбежан. Као резултат, Вашингтон прима две групе држава као партнере, од којих ће једна бити посебно покорна. Подели и освоји и даље је на снази.
Прочитајте и:
Друга корист за Вашингтон долази из прве. Ако погледате како изгледа Лублински троугао на мапи, схватићете да је он заправо заштитио западну Европу од Русије. Из стратешке перспективе, Француска и Немачка већ дуго покушавају да поправе односе са Москвом. Иако су те тежње замагљене тровањем истакнутог критичара Кремља Алексеја Наваљног, Берлин и даље брани Северни ток 2, а немачки политичари захтевају укидање санкција. Положај земаља Лублинског троугла је директно супротан, што значи да се претвара у својеврсну баријеру између западне Европе и Русије. Ове земље ће ометати нормализацију односа, што ће опет бити од користи за Сједињене Државе.
Амбиције пољског руководства могу постати нови тест снаге за Европску унију. Варшава је и раније провоцирала Брисел, газећи демократске идеје, али све је то било само темељ за већи и деструктивнији пројекат. Али да ли ће Пољаци имати користи од њихових иницијатива? С једне стране, повећаће утицај међу земљама региона, али их је тешко назвати заиста достојним партнерима. С друге стране, Пољска ризикује да буде ухваћена између камена и тврдог места. Тешко да ће се њен однос са Русијом побољшати у догледно време. Ако поквари односе и са западном Европом, само ће Сједињене Државе остати једини утицајни партнер. Али шта може да понуди Вашингтон кад Пољаци немају где да продају своје производе?
Грузија је сада такође важан стратешки партнер Сједињених Држава. Американци тамо развијају војну инфраструктуру и пружају финансијску подршку. Али економија земље се срушила за неколико месеци када је Путин прошле године забранио Русима летове у Грузију на одмор. Пољска ће морати да заузда амбицију ако не жели да се нађе у сличној ситуацији.
