Бежите живи, иду мртви!” Након стравичне зиме 1916. године и повлачења преко Албаније, мало ко је у свету веровао да Србија још увек постоји. Земља је била окупирана, народ на умору, а Влада и краљ расејани по Европи. Ипак, средином септембра 1918. године све се променило.
Kада је Аусторугарска напала Србију 1914. године, Србија је одговорила жестоко и храбро. Ипак, до 1915. године пред њом се поставила само једна опција – повлачење.
Прочитајте и
Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ. Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи.
Био је ово јединствен случај у историји! Цела Влада, краљ, скоро цела војска и огроман број цивила – фактички једна држава се повукла са своје територије и настанила на другој! Ипак, управо то се догодило након албанске голготе –прича за Дневно.рс историчар Добрица Јовичић.
Прочитајте и
“ЖИВЕЛО СРПСТВО!“ Са овим речима се Никола Тесла обратио окупљеним Србима приликом посете Београду
Иако је после тога мало ко веровао у српски опоравак, ово није био крај! Војска која је допремана на грчко острво Kрф искористила је време за одмор и опоравак и већ од априла 1916. године полако је упућивана на ратиште код Солуна где су се већ налазиле француске и британске трупе.
Иронично, Солунски фронт је у Првом светском рату настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Јединице су дошле прекасно и у недовољном броју да спрече пад Србије, а након тога ратиште је сматрано споредним и скоро небитним.
– Веровало се да ће рат били одлучен на Западу и да ће тамошњи победник бити и победник у Великом рату. Са друге стране, Солунски фронт је након почетних борби остао прилично стабилан на делу од албанске границе до реке Струме – објашњава Јовичић.
Тако је било све до 1918. године, доласка америчких јединица и велике савезничке офанзиве.
“Бежите живи, иду мртви!”
На Солунском фронту биле су окупљена велика Савезничка војска. Било је и бројнијих и спремнијих јединица, али не и мотовисанијих од српских.
Домовина је сањана, о њој се стално причало, о Србији су певане песме… Kада је пробој коначно почео, српску војску више нико није могао да заустави!
Улазак САД у Први светски рат и долазак америчких трупа на Солунски фронт много допринео успешном пробоју. Ипак, извештаји из оног времена говоре о томе да су наши војници марширали по 17 сати дневно и да су ишли таквим темпом да их је и коњица тешко сустизала.
То јесте можда преувеличано, али добро илуструје жељу Срба да што пре стигну до домовине у којој нису били три године –истиче Јовичић и додаје да је управо тај јуриш и довео до великих страдања наше војске коју је, када је једном кренула, било тешко контролисати.
После тродневне офанзиве Прва и Друга српска армија уз помоћ две француске дивизије пробиле су Солунски фронт баш на данашњи дан, 17. септембра 1918. године, а Немци и Бугари били су приморани да се повуку.
Након недељу дана трупе су прешле Вардар чиме је пут ка Србији отворен.
Након пробоја Солунског фронта из рата је избачена војска од 700.000 војника, а Немачка је наредила опште повлачење. Цар Вилхелм је, огорчен, послао телеграм бугарском цару: “62.000 српских војника одлучило је рат. Срамота!”
Остало је забележено да су бугарски војници, видевши српске војнике за које су мислили да су готови још 1915. године како јуришају, бацали оружје и бежали вичући како “иду мртви”.
– Срби су веома брзо стигли до Ниша и тек су ту наишли на већи отпор. Kрајем септембра капитулирала је Бугарска што је био огроман ударац за Централне силе и свакако је убрзало крај Првог светског рата – каже наш саговорник.
У незаустављивом јуришу српска војска је не жалећи животе и не гледајући на губитке, за 45 дана прешла око 600 километара потискујући непријатеља и ослобађајући земљу. Првог дана новембра српска застава се поново завијорила и у Београду.
Прочитајте и
Како је Холивуд зарадио на војничкој храбрости Срба?
Борбе су у И светском рату окончане 11. новембра 1918. године. Свет је у том тренутку већ славио, а у годинама које су уследиле проучавана је стратегија и даване заслуге многима.
Ипак, вероватно најискренији коментар поводом Савезничке победе био је онај који је лондонски “Манчестер гардијан” дао непосредно после краја Великог рата: “Ма колико била велика улога Француза у победи, данас цео свет мисли на Србију”.