Nepresušni izvori pesničkog Mostara vekovima su krasili i bogatili srpski književni i narodni jezik. Vesnici lepe reči, pripadnici različitih religija, gajili su posebnu ljubav prema rodoljubivoj poeziji i prozi. Jedan od njih bio je i lučonosac srpske poezije kraja devetnaestog veka, nepravedno zaboravljeni genij, Osman Đikić.

U vremenima kada je kolevka starih srpskih srednjovekovnih zemalja bila pod čvrstim mačevima turskih i austrijskih sila, rodio se velikan poezije. Ne krijući svoja patriotska načela, u dobu kada je strogo ugnjetavano svako nacionalno opredeljivanje, Osman je, čojskim perom, ponosito pronosio ljubav prema srpstvu. Nadahnut idejama slobode, stvarao je stihove koji su bili nauk i zvezda vodilja ne samo porobljenih Južnih Slovena, već i budućih generacija. Sklapajući, za neke, nespojive stvari – islam i srpstvo – probijao je ondašnje predrasude Bosne i Hercegovine.

„Ne, nikad neće, ko se Srbom zove,
Pred vama strepet, nit se molit vama.
Nećete prepast oči sokolove,
Ovoga svjeta najžešćim mukama!”
Svoju beskrajnu posvećenost srpskoj beletristici krunisao je naslovima posvećenim gorostasima naše poezije – „Zmaj Jovi Jovanoviću”, „Vuku Stefanoviću Karadžiću”, ,,Branku”. Ne zaostajući za svojim književnim uzorima, Osman Đikić je, mađioničarskim komponovanjem stilskih figura i opijajućih reči, dopirao i do najnedostupnijih emocionalnih kutaka čitalaca.

Vuku Stefanoviću Karadžiću
Sa sviju strana, gdje god Srbin živi,
Tvom pomenu lovor — vjenci lete,
Pa i ovaj primi, slavni Vuče,
Što ga moja mlada duša splete!
U tom vjencu uzalud bi bilo,
Tražit zlatom ispletenih grana.
Jer taj vjenac ništa drugo nije,
Nego moja duša razdragana.
Niz godina, štono se je spleo,
U daljini iznad groba tvoga,
Ko da bješe lanac teških muka,
Tuđe leglo — srca ledenoga.
Al’ ti gredeš svojoj zemlji sada,
Svoja zemlja lagana je raka,
Na tvom grobu neumrli Vuče,
Mirisaće srpska ruža slatka!

Na međi budućih okršaja identiteta, na „vulkanskom” podneblju Hercegovine, Osman se neumorno rvao sa svojim sećanjima i ustaljenim društvenim normama. Istovremeno je pokušavao da novim naraštajima pojasni da je male razlike među ljudima i njihovim društvenim svojstvima, moguće i potrebno prevazići. Ono što mnogi nisu smeli da opišu ili iskažu, Osman je hrabro pretakao u niti tanano izbrušenih stihova.

Amanet od đeda
U dolafu moga djeda
S desne strane u pretincu,
Kad još bijah grješno djete,
Viđah malu ikonicu.
Prikradoh se da razgledam,
Kakva li je na njoj slika,
Bješe srebrom optočena,
Slika Đurđa mučenika.
Ja to onda nisam znao.
Zazir’o sam od aždaje,
Al’ s aždajom ko se bori,
Osjeć’o sam, junak je.
Samo zato, samo zato,
Ja poljubih tog čovjeka.
Đed uniđe — ja se zbunih —
A on reče: „Neka, neka!”
Istog Đurđa, ljubili su
Naši preci ko svečari,
Pa zar da jađunah ljubnut,
Što ljubljahu naši stari.
Al’ ti nijesi poljubio,
Samo hader — ilijaza,
i poljupce si poljubio
svojih rahmet praotaca.
Tako đedo, al’ ne ode
Već odavno s ovog svijeta,
A ja čuvam ikonicu
Pored drugih amaneta.
Al’ ja zato, Alah-ikber,
Čvrsto se držim svog mezheba,
A mezheb mi ništ’ ne smeta,
Da srbujem kako treba.

voje umeće nije uspeo da usavrši. Imao je samo 33 godine kada je preminuo. Njegove će se rodoljubive pesme pojati u oslobodilačkim borbama Srba od 1912. do 1918, ne dajući vremenu da izbriše njegovo delo. U amanet nam je ostavio zaboravljene poglede jedne generacije i jednog napaćenog naroda. Njegovim stopama išli su Musa Ćazim Ćatić, Avdo Karabegović i, kasnije, Meša Selimović. Njihove reči se ne smeju zaboraviti, jer one behu svetionik večito proganjanih ljudi.