Pošto je “Ivkova slava” 1896. godine donela Stevanu Sremcu veliku slavu, najpre među čitaocima, potom i kod pozorišne publike kao komedija, njen izdavač Valožić predlagao je autoru da ovo delo objavi u sažetom izdanju, onome što bi se danas nazivalo džepna knjiga: samo da skrati uvod, sredinu i kraj.

 

Sremac mu je na to odgovorio pitanjem:

– Misliš da je moja priča pas ratler, da mu se mogu potkusiti rep i uši?

Od ujaka Jovana Đorđevića nasledio je pisac bogatu biblioteku. Nešto je poklonio Srpskom seminaru, a svom prijatelju i kolegi, istoričaru književnosti Pavlu Popoviću delo “Lijek jarosti turske od Njegoša”.

To je bila retka knjiga, nije je imala čak ni Narodna biblioteka. Sremac je tražio da mu se Popović zahvali, i to ovako:

– Kad ja budem sedeo za svojim stolom, vi zovite kelnera, pa mu poručite satiljak vina za mene: “Za onog gospodina tamo.” Ja ću se malo dići, pokazati se, i salutirati u znak zahvalnosti.

Kada je Sremac stavio tačku na poslednju rečenicu komedije “Pop Ćira i pop Spira”, Pavle Popović je celu noć šetao sa njim po Kalemegdanu. Pričajući o knjizi, Popović je rekao da je izvrsna, ali da ima epizoda koje se ne uklapaju. Sremac je pitao:
– Nosite li žaket?

Popović je odgovorio:

– Nosim!

– Šta će ona dva dugmeta ostrag na njemu?

– Radi ukrasa.

– E, pa, tako je i sa onim epizodama u mojoj knjizi…

Akademik sajdžija

Jednom se Stevan Sremac našao u istoj kafani sa predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti Aleksandrom Belićem. Poznati lingvista bio je kratkovid, pa je ručao potpuno nagnut nad stolom, seckao meso i prebirao po tanjiru. Sremac je posmatrao ovaj prizor, i nije izdržao da ga ne upita:

– Šta radite?

Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao:

– Ja sam mislio da opravljate sat.